Istorijske greške se plaćaju danas

Greške iz prošlosti se plaćaju u budućnosti. Posle balkanskih ratova i pred Prvi svetski rat naše greške su Niška, a zatim Krfska deklaracija. U Nišu je stvaranje države južnoslovenskih naroda proglašeno za ratni cilj. Na Krfu je, uz oporavak izmučene srpske vojske, srpska vlada potrošila 36 dana pregovarajući sa Jugoslovenskim odborom o projektu Ustava Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.

Na Versajskom mirovnom kongresu od te ideje odgovarali su nas ruski ministar inostranih poslova Sazonov i francuski premijer Žorž Klemanso. Umesto stvaranja i ojačavanja Kraljevine Srbije područjima u kojima žive Srbi koje smo, kao pobednička strana, mogli da pripojimo, odlučeno je – stvaranje Kraljevine SHS. Moralo se znati da je Slovencima i Hrvatima isključivi cilj stvaranje sopstvenih nacionalnih država, što je uz podršku katoličke crkve i ostvarivo. Važan razlog za greške iz istorije, koje se moraju danas ispravljati, jeste nerazumevanje geopolitičkih interesa velikih sila i našeg mesta u tome.

U vreme Niške deklaracije 7. decembra 1914. zanemarili smo: Austrougari 5. oktobra 1908. anektiraju Bosnu i Hercegovinu i žele da je pretvore u deo velike Austrougarske. Od srpske pobede u Prvom balkanskom ratu zapadne sile su više podržavale Tursku (saveznika u suzbijanju ruskog silaska na Crno more), nego srpske, kako kaže Dizraeli, „necivilizovane, neposlušne i nezahvalne buntovnike”.

Austrougari i pre Hercegovačkog ustanka protiv njihove vlasti 1882, a naročito između dva balkanska rata, tajnim operacijama i potplaćivanjem lokalnih Arnauta stvaraju državu Albaniju, radi sprečavanja da Srbija i Crna Gora izađu na Jadransko more i kontrolišu Otrant. Posle Prvog balkanskog rata, 1913, Nemačka s Austrougarskom, protiv Srbije, „koja se osilila i dobila izlaz na tri mora”, pokreće nemačke kraljeve po nacionalnosti u Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj (Grčka odbila, zatim i Rumunija, ali Bugarska prihvatila).

Tajnim Londonskim ugovorom 1915. cepaju teritoriju buduće Kraljevine SHS i velikodušno daju Italiji ogromne prostore Slovenije, Hrvatske, Istre i Dalmacije, kako bi ušla u Antantu. Srbiji planiraju da uzmu Staru Srbiju, Makedoniju, Timočku Krajinu i sve do Niša, da od nje naprave „kepeca” na Balkanu. U Versaju 1919, zahvaljujući američkom predsedniku Vilsonu – uz pomoć Pupina, Londonski ugovor je pokopan i Srbija je, umesto Kraljevine Srbije, progurala stvaranje države „južnoslovenske braće”. Tada nismo zapazili da će Vatikan biti patron i podrška i budućeg cepanja Jugoslavije. Prvi je priznao otcepljene jugoslovenske republike s pretežnim katoličkim življem. Nismo registrovali tajni sastanak pape Vojtile i Ronalda Regana 1977, na kojem je dogovoreno da se uništi socijalizam u evropskim razmerama i iza Urala. S Gorbačovom, „perestrojkom” i ujedinjenjem dve Nemačke, to je postignuto.

Kakva je situacija danas? Posle pogrešne teze Fransisa Fukujame 1992, u delu „Kraj istorije i poslednji čovek”, Samjuel Hantington je 1996, u delu „Sukob civilizacija”, predvideo da će budući sukobi biti na bazi konflikta kulturnih i religioznih identiteta, a ne zbog ideoloških i političkih podela. Četiri velika sukoba danas su između islama i pravoslavlja: a) Azerbejdžan, uz pomoć Turske, napada pravoslavni Nagorno-Karabah i Jermeniju, b) Turska pravoslavnom Kipru, članu EU, otima Severni Kipar, a Evropa za to nema odgovor, v) Turska priznaje nezavisnost većinski muslimanskog Kosova, a ne priznaje pravo pravoslavnog Nagorno-Karabaha da bude autonomna oblast ili pokrajina, g) Sukob Turske i Grčke oko turskih podmorskih istraživanja u grčkim teritorijalnim vodama i turskog organizovanog transporta migranata na grčku teritoriju.

Čudno je da 20 od 25 članica EU priznaje nezavisno Kosovo, a onemogućava samostalnost katoličke španske pokrajine Katalonije. Zašto je autonomija Katalonije pretnja Evropi, a nezavisnost Kosova priznata? Zbog domino efekta koji bi mogao da zahvati Baskiju, Korziku, Bretanju, Normandiju, Siciliju ili neki drugi deo, koji za sada može da računa samo na zaštitu jezika ili kulture.

Dakle, muslimani imaju pravo na separatizam i otcepljenje, a katolici su solidarni protiv separatizma u zapadnim državama. Zapadne države, zbog geopolitičkih pregrupisavanja, žele da bivše socijalističke pravoslavne države (osim onih u kojima su raketne baze protiv Rusije) budu rasparčane, oslabljene i držane pod kontrolom. Pored prijema Severne Makedonije i Crne Gore u NATO, tome služe i pregovori o sudbini Kosova i Metohije, koje su već priznali kao nezavisnu državu. Zato sam u knjizi „Srpski nacionalni interes” predložio sledeće rešenje: U cilju traženog usklađivanja unutrašnje i spoljne politike Srbije sa politikom EU, prihvatamo da principe i pravna rešenja koje EU utvrdi i primeni u vezi s pokušajem i referendumskom odlukom za otcepljenje Katalonije od Španije i drugih sličnih zahteva, primenimo i na slučaj Kosova i Metohije.

*Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista