Kašnjenje i pronalaženje balansa

Kakva bi milozvučna tišina vladala u Srbiji kad bi političari govorili samo ono što je stručno utemeljeno i dokazano o tekućoj pandemiji kovida 19. Krivomisleći stav premijerke Srbije „da se nije zakasnilo s uvođenjem nijedne mere protiv širenja virusa korona”, u vremenu kada epidemiolog i član Kriznog štaba (KŠ) tvrdi „da se zakasnilo dvadesetak dana”, unosi dodatni nespokoj i brigu, jer otkriva nesaglasje unutar KŠ. Predlog s neophodnim i hitnim protivepidemijskim merama, koje su epidemiolozi iz udruženja lekara „Ujedinjeni protiv kovida” dostavili zdravstvenim vlastima 14. oktobra, neoboriv je dokaz da smo s novim merama kasnili više od mesec dana.

U najmanju ruku problematičan je i stav: „Kao premijerka i neko ko vodi KŠ, uvek sam se trudila i trudim se da nađem najbolju moguću meru između epidemioloških mera, života i ekonomije”.

„Pronalaženje balansa” između života ljudi i ekonomije je nemoguća i neprihvatljiva misija za zdravstvene radnike („Apsolutno ću poštovati ljudski život od početka”, savremena verzija Hipokratove zakletve, Ženeva, 1946. godine), jer je u suštinskoj koliziji s našim etičkim principima i svakodnevnom praksom i, potencijalno, nosi nesagledive štetne posledice po zdravlje stanovništva.

Posle svega, da li je zdravlje stanovništva, pored nataliteta i obrazovanja, noseći stub svakog zdravorazumskog društva, ili se i tu, u međuvremenu, nešto promenilo u korist profita nekih uslužnih delatnosti?

Poznato je da se pandemija ne može izbeći, ali zato možemo slobodno da biramo mere kojima ćemo se najbolje nositi sa njom. Jedna od bitnih karika uspešnog delovanja je pravilan tajming, odnosno stručno i promišljeno odabiranja mera u jedinici vremena da bi se postigao željeni cilj – obuzdavanje pandemije sa što manje ljudskih žrtava.

Druga bitna karika je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje veruje zdravstvenim radnicima i sistemu i koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinatnom sistemu protivepidemijskih mera. Međutim, živimo u vremenu neverovanja i mnogi ljudi smatraju da je ovo vreme manipulativnog otimanja pripadajuće slobode. Zbog toga, većina njih prihvata pasivnu poziciju bavljenja isključivo sopstvenim životima i tokom vremena postaju sledbenici sveprisutne relativizacije i alternativnih činjenica.

Ulje na vatru, bez neophodnih validnih objašnjenja, dolila je izjava našeg predsednika: „Mladima smo koronom... uništili život. Ja se njima izvinjavam što smo njihovu sadašnjost tokom godinu dana gotovo uništili.” Priznajem, pod punom moralnom odgovornošću, da u tome nisam učestvovao, ili što je još bitnije, da se to nije ni desilo u tom obimu i značaju.

Hroničan problem tokom ove pandemije su, između ostalog, pogrešne ili neprimenjene protivepidemijske mere u vremenu koje je „vapilo” za blagotvornim, primenljivim i efikasnim odlukama. Bez namere da banalizujem problem, suština svih protivepidemijskih mera je jednostavna – sprečiti prenos infektivne doze agensa (oko 300 viriona, kojih ima u dve kapljice respiratornog sekreta) na sve moguće načine: fizička distanca, maske, provetravanje prostorija, sunčeva svetlost koja redukuje infektivnost aerosola za 90 odsto posle 8–19 minuta, lična higijena.

S druge strane, epidemiološki problem usložnjavaju visoka stopa reprodukcije (jedan bolesnik može preneti infekciju i na šest osoba) i višednevno izlučivanje virusa: 2–3 dana pre početka manifestacije bolesti i 7–10 dana tokom bolesti.

Početkom maja ove godine KŠ je doneo prerane, ishitrene i neselektivne odluke o popuštanju protivepidemijskih mera i sve se svelo na preporuku da sloboda kretanja implicira ličnu odgovornost. U Srbiji, gde postoje samo dva mišljenja, lično i pogrešno, ove (ne)mere su širom otvorile vrata drugom talasu pandemije s katastrofalnim posledicama.

Prave razmere te katastrofe sagledaćemo kad bude urađena stručna revizija broja preminulih bolesnika. Relativno prihvatljivu epidemiološku situaciju, od druge polovine avgusta do druge polovine oktobra, iskoristili smo za svakodnevno isticanje samozaslepljujućeg trijumfalizma („najbolji u Evropi”), koji nije bio ničim utemeljen, odnosno bio je netačan.

Anestezirane i uljuljkane građane i nemedicinske članove KŠ, uz evidentno odsustvo planskih, promišljenih, proaktivnih i dugoročnih protivepidemijskih mera (npr. masovno testiranje i aktivno praćenje kontakata) iznenadio je i obilato iskoristio postojeću situaciju SARS-KoV-2, ili, kako ga neki zovu, „virus-bioterorista”. Poznata hronologija pandemija, s tekućim apokaliptičnim scenama, jasno govori da ćemo zbog neznanja, neodlučnosti i kompromisa „platiti” ogromnim brojem obolelih i preminulih.

Samo zahvaljujući zdravstvenim radnicima u skafanderima, njihovom radu, odgovornosti, požrtvovanju, pa i stradanju, neizbežna humana katastrofa će biti znatno ublažena. Nadam se da će oni, na kraju ove priče, dobiti ličnu satisfakciju, prikriveno divljenje kolega iz ne-kovid sistema i iskrenu zahvalnost bolesnika i njihovih najbližih. Odlikovanja dobijaju neki drugi.

* Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista