Treća šansa Vanje Udovičića

Sasvim je sigurno da sport na globalnom nivou neće više biti isti. Pandemija je desetkovala svetsku privredu. Ubuduće će mnogo manje novca biti u sportu.

Veliko pitanje je kako će ubuduće izgledati olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva.

Ceo svet se prvi put susreće s ovim zlom.

Ljudi su uplašeni, vlade su preokupirane brigom da se sačuvaju životi, ekonomije, resursi i da se iz ove krize izađe sa što manje posledica.

I srpski sport preživljava svoje najteže trenutke. Država nema para da ulaže u sport. I pre pandemije tribine su bile prazne, svakodnevno se gase klubovi, sve je manje dece u salama i na igralištima, a mnogo više u kladionicama. Sa televizijskih kanala bukvalno je proteran domaći sport, pa nije čudo što su sportski idoli našoj deci strani sportisti.

Umesto na igralištima, najmlađi su uz kompjutere, gde im se nudi da iz fotelje igraju košarku, fudbal, tenis...

Potreban je ozbiljan zaokret i potpuno nova strategija sporta u Srbiji. Zbog toga je ponovni izbor Vanje Udovičića za ministra sporta u sportskim krugovima primljen s velikim čuđenjem.

Svedoci smo tragične realnosti da nas je svakodnevno sve manje i da država čini ogromne napore na povećanju nataliteta, a u istoj ravni je i problem zdravstvenog stanja nacije. Ako se nešto brzo ne preduzme i ako se ovaj trend nastavi, Srbija će 2025. godine imati 3,3 miliona izrazito gojaznih (bolesnih) građana.

Sadašnji podaci su zabrinjavajući, jer 94 odsto dece ima probleme s krivom kičmom, ravnim tabanima i drugim deformitetima. U Srbiji samo 16 odsto ljudi redovno vežba, a tri odsto stanovništva svakodnevno prepešači više od tri kilometra.

A čovek je rođen da se kreće.

Floskula koju često upotrebljavamo – da je Srbija sportska velesila – može ozbiljno da zavara. Činjenica je da je prvenstveno zahvaljujući Aleksandru Vučiću Srbija obezbedila maksimalne uslove za pripreme vrhunskih sportista i da oni donose medalje sa velikih takmičenja. To što država svim osvajačima medalja na vreme uplaćuje nagrade za te uspehe, a i sportisti-penzioneri redovno dobijaju zaslužene penzije, nema nikakve veze s aktuelnim ministrom sporta.

Biće zanimljivo da se čuje šta o reizboru Udovičića misle brojni granski savezi, Olimpijski komitet, Sportski savez Srbije, brojni klubovi, a posebno šta misle u Vaterpolo klubu Partizan, u kojem je Udovičić stekao afirmaciju.

Srpskom sportu u ovom trenutku su potrebni iskusni, obrazovani, školovani ljudi, vrhunski menadžeri i stručnjaci koji razumeju nove trendove uslovljene okolnostima u kojima se nalazi sport.

Postavlja se pitanje šta će biti za 10 ili 20 godina. Ko će se tada takmičiti u dresu reprezentacije ako su nam deca u najranijoj mladosti s raznim deformitetima i često oslobođena fiskulture.

Država gradi nove sportske objekte, hale i igrališta, popravlja i renovira stare, ali oni zvrje prazni.

Na svakom ćošku su kladionice. U televizijskoj ponudi se nalazi 18 sportskih kanala koji prenose strani sport. Našu decu svakodnevno viđamo s tiketima u rukama, umesto sa sportskim torbama. Već sam rekao da na tim kanalima nema domaćeg sporta. Novcem naših građana (i kompanija) kupuju se skupi događaji i utakmice stranih klubova, a istovremeno su u Srbiji ugašeni najstariji sportski list, jedini sportski radio i jedina domaća sportska televizija. Samo ova tri medija promovisala su domaći sport, pričala i pisala o uspesima naših reprezentacija i timova, ali i o rezultatima „malih” sportova i klubova, „beton” ligama, školskim i amaterskim takmičenjima... Njih više nema.

Najvažnije utakmice reprezentacije više se ne prenose na javnom servisu, koji finansiraju građani, već na kablovskim kanalima, koji su dostupni samo onima koji tu uslugu dodatno plate.

Nekad moćno Udruženje sportskih novinara Srbije više niko ne tretira. U ložama nema mesta za novinare sa legitimacijama, tu sede vođe navijača, šoferi državnih funkcionera, kontroverzni biznismeni...

Kapa dole našim sjajnim sportistima, kojima se ponosimo i koji nas čine srećnim zahvaljujući pobedama nad moćnijim i bogatijim rivalima, a da li je Srbija sportska velesila i koliko će to biti, zavisi od onih kojima je država poverila zadatak da osmisle na koji način će naša deca u najranijoj mladosti steći navike da uče, da se obrazuju i da se bave fizičkom aktivnošću i sportom, da im idoli budu uspešni ljudi, a ne neke marginalne ličnosti i lažne zvezde nakaradnih rijaliti programa.

U prethodnim mandatima Udovičić se nije oglašavao u vezi s ovim o čemu govorim.

Ni sa „sedmom silom” nije bio na istim talasima. Mediji su više pisali o ogromnom trošenju budžetskih para, mobingu, raznim aferama, nadobudnom ponašanju i slikanju s onima koji su pronosili slavu Srbije širom sveta.

Ako Udovičić ne iskoristiti i ovu šansu, to će se u znatnoj meri odraziti na rezultate i uspehe naših sportista u danima koji su pred nama.

Novinar