Nogom na nagaznu minu

Upozorenje ambasadora Savezne Republike Nemačke u Ujedinjenim nacijama da nepriznavanjem lažne republike Kosovo Srbija puca u sopstvenu nogu, naišlo je diljem Srbije na podsmeh. Sigurno je, naime, da nikome u Srbiji, izuzimajući minorne ostrašćenike, ne pada na pamet da uvaži upozorenje Njegove ekselencije. To, međutim, ne znači da zvaničnici Srbije u prošlosti, nažalost i danas, nisu bili skloni izbegavanju pucanja u nogu svoje zemlje. Takvih primera ima napretek, o čemu neoborivo svedoči sijaset sramnih činjenica. Tokom vladavine DOS-a, na primer, kad je o degradaciji vojske reč, bili su veoma česta pojava.

U okviru devastacije Vojske Srbije, počev od vladavine DOS-a, sve do 2012. godine, kada su dosovci posle parlamentarnih izbora bili prinuđeni da napuste kormilo vlasti, u nogu Srbije odzvanjali su pucnji i iz jedinačne i iz rafalne paljbe. Državni zvaničnici, posebno ministri odbrane, utrkivali su se posle petooktobarskih zbivanja u nanošenju udaraca vojsci od kojih se, za vreme njihove vladavine, neće oporaviti. Jedan od zaglušujućih pucnjeva u nogu usledio je ukidanjem služenja vojnog roka.

Pogrešna politika u vezi s profesionalizacijom vojske dovela je do smanjenja njenog operativnog dela. To, kao i prethodni pucnjevi u nogu, rezultirali su činjenicom da su sve zemlje u okruženju, kad je o vojnoj sili reč, bile znatno superiornije od Srbije. Hvalisanja državnih čelnika da je vojna sila Srbije jedna od najjačih u regionu bila su više nego smešna. Jer, da zlo bude veće, čak i Zaštitni korpus fantomske države Kosovo, formiran u to vreme, bio je na najboljem putu da se na lestvici borbeno sposobnih oružanih sastava nađe ispred oružanih snaga Srbije. Vojska, koja se gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala NATO agresiji, imajući navedeno u vidu, probijena je „glogovim kocem”, Time se, nažalost, kad je o Vojsci Srbije reč, ne bliže kraju pucnjevima u nogu. Zaglušujuća paljba usledila je desetkovanjem, rashodovanjem i uništenjem ratne tehnike. Tenkovi T-55 svoj borbeni put završavali su na otpadima i, najvećim delom, u smederevskoj železari. Priča za sebe je uništenje, do poslednjeg, lakog prenosnog sistema „strela 2M”, kojih je u sastavu jedinica bilo oko 1.500. Svi do jednog, uz nadgledanje ambasadora SAD, uništeni su na vojnom poligonu u Nikincima. Taj raketni sistem, namenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera, posebno je poznat po učinku u Vijetnamu, gde je oborio više od 70 američkih letilica.

Uz navedene primere neophodno je istaći i besmisleno prerano penzionisanje velikog broja starešinskog kadra, uglavnom učesnika borbi protiv terorističke OVK i zločinačke agresije NATO-a. Mnogi od tih ljudi bili su daleko od zakonitih godina za odlazak u penziju, zbog čega je to komentarisano ne kao pucanj u nogu, već kao stupanje nogom na nagaznu minu.

Kad je reč o pucnjima u sopstvenu nogu, nije u nekim slučajevima imuna ni aktuelna vlast. Ne radi se, na sreću, o vojsci, koja je relativno brzo prerasla u regionalnu silu, ali u oblasti kadrovske politike i koalicionih rešenja čula se „rafalna paljba”. Na istaknutim mestima u izdavaštvu i medijima, a evo sada u parlamentu i Vladi Srbije, obreli su se do juče istaknuti političari, poslanici, portparoli i ini članovi i simpatizeri DOS-a.

Ni prstom se nije mrdnulo da se ti ljudi i žene uklone iz redova vladajuće nomenklature. Simptomatično je, pritom, da je u dosta slučajeva reč o visoko kotiranim osobama u strankama i partijama, koje su se drvljem i kamenjem bacale na danas aktuelnu koalicionu vlast. Izgubljeno je, izgleda, iz vida da su, svojevremeno, neki od njih upućivali veoma ostrašćene uvrede čelnicima – danas vodećim ljudima Republike Srbije. Ti i takvi bivši dosovci, šepure se danas sa televizijskih ekrana i brojnih naslovnih i unutrašnjih stranica štampanih medija, predstavljajući se kao najodaniji saradnici onih koje su, putem medija i tokom skupštinskih zasedanja, vulgarno vređali.

Slični pucnji u sopstvenu nogu činjeni su i izborom koalicionih partnera, među kojima i onih koji su otvoreno, i ranije i danas, delovali protiv unutrašnje i spoljašnje politike zemlje. Jedan od tih „pucnjeva” odnosi se na zalaganje koalicionog partnera da Srbija uđe u NATO, bez obzira na činjenicu da je to suprotno zvaničnoj politici o vojnoj neutralnosti i većinskom raspoloženju građana Srbije. Neprihvatljiva je i tvrdnja da većina građana „ne zna činjenice o NATO-a”, mada je opštepoznato da je ta alijansa, odnoseći ljudske živote i rušenjem materijalnih dobara, učestvovala u zločinačkom bombardovanju. Predstavnici tih koalicionih partnera sede, nažalost, i danas u skupštinskim klupama.

Pukovnik u penziji