Srbija je više od ništa

Prof. Miloš Ković nas suočava sa dva, delovalo bi humoristična stava da nije reč o rukovodećem načelu politike države na Kosovu i Metohiji. Jednog koji izražava predsednik Republike, kao reakciju na izjavu predsednika SANU, posle njegovog izbora (2015), na koju su negativno reagovali brojni intelektualci, uključujem i sebe, da treba dići ruke od Kosova, jer de fakto i de jure više nije u našim rukama. Na to je reagovao predsednik Vučić: „Borićemo se da dobijemo više od tog ništa, i mnogo više od tog ništa” i to je više puta ponovio u raznim prilikama, kao što je i izjava predsednika SANU više puta ponovljena u modifikovanom obliku, u značenju Kosovo „ništa”. Posle nezadovoljstva u javnosti povodom izjave predsednika SANU i predsednik Republike se izjasnio da je negativnim izjavama reagovano povodom njegovog predloga o „razgraničenju” a nikad mu niko nije ponudio alternativu. Po predsednikovom mišljenju razgraničenje nema alternativu. Ono je više od ništa. Ispostavilo se po M. Koviću, da alternativa postoji i to „zamrznuti konflikt”, koji po mišljenju predsednika Vučića vodi stradanjima naše dece i privrede. Ima još jednu dimenziju, na koju podseća prof. Ković. U obnovljenim pregovorima Prištine i Beograda, Zapad podseća Srbiju na potpisanu obavezu (2014) o normalizaciji odnosa, to jest procesu koji vodi postupnom kosovskom preuzimanju pojedinih važnih blokova vlasti i sistema, ranije sudstva i policije, nedavno (decembar 2020) preuzimanje dela elektroenergetskog sistema Srbije, a može se nagađati šta je dalje na redu, zdravstvo, prosveta , nešto treće. Dakle, reč  je o novoj taktici preuzimanja sistema vlasti i institucija, na miran diplomatski način, ukoliko Srbija ne vidi u tome dalje poništavanje svog suvereniteta, a izgleda ne vidi.

Vratimo se sada na odrednice državne politike, „ništa” i „nešto više”, u svetlu realnosti i objektivnosti. Ne deluju komično, koliko su tragične. Zadatak Srbije je da brani suverenitet države, i da vodi politike kako da to ostvaruje, a to ne znači nastavak borbe u Briselu u okviru EU, i postupno gubljenje Kosova, kroz proces „normalizacije sveukupnih odnosa”, nego povratak u Njujork, u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija što znači povratak na Rezoluciju 1244, njenu rehabilitaciju, reafirmaciju i realizaciju, a ne prepuštanje zaboravu. Zar je potrebno, odnosno treba li Njegova ekselencija Harčenko da podseća naše intelektualce i naučnike, da bez realizacije Rezolucije 1244 ne možemo rešiti pitanje Kosova. Upravo je tako.

U SANU takođe moraju shvatiti da naučna istraživanja, sama po sebi, nisu dovoljna za rešavanje kosovskog pitanja, ako se ne stave u funkciju odbrane i ne osmisli koncept (organizacije i operacionalizacije). Pre 15 godina i ponovo pre par godina sam nudio Geografskom institutu Jovan Cvijić – SANU koncept angažovanja nauke u odbrani Kosova i nailazio na zid nerazumevanja.

Kosovo je pre dve decenije nasilno oteto i u tome je udeo zapadne nauke i intelektuma bio vrlo bitan. Srbija ni tada ni sada nije bila opredeljena za nauku u odbrani Kosova, ali je sada poslednji čas da to učini. Ali, bez naučnog koncepta i državne opredeljenosti i organizovanosti i drugih elemenata, da se brani suverenitet i teritorijalni integritet, to se ne može. Umesto medijske igre reči na temu sudbine Kosova, zauzimam se za stav da Srbija mora ozbiljno da se preispita kako da brani suverenitet i integritet uz angažovanje nauke i intelektuma, i da opredeli svoje politike, strategije i taktike i bude angažovana, a ne pasivna i inferiorna, kao što je uglavnom bila.

Prof. dr. Miroljub Kojović,
arhitekta, urbanista, planer