Bolujem od Poljske

Specijalno za Politiku
U Beogradu je, drugi put, Juzef Šajna, jedan od pet najvećih živih umetnika sveta – slikar, scenograf, režiser, teoretičar umetnosti, pedagog... u svojstvu specijalnog gosta Bitefa. Prvi put, Šajna je boravio 1968. sa predstavom "Hladan tuš", prema Majakovskom.

Rođen je 1922. godine u Žešovu. U detinjstvu i ranoj mladosti interesovali su ga sport i crtanje. Njima se izdvajao među svojim vršnjacima. Uspehe u tim oblastima 1939, kada su Nemci okupirali Poljsku, zamenio je ilegalnim radom, zbog koga je uhapšen i poslat u koncentracioni logor Aušvic, a kasnije u Buhenvald, u kojima je proveo skoro šest godina. Posle završetka rata završio je maturu i studije grafike i scenografije na Likovnoj akademiji u Krakovu. Radio je istovremeno kao likovni umetnik, scenograf i režiser. U svim tim oblastima postigao je ogroman uspeh. Njegovi likovni radovi nalaze se u najpoznatijim muzejima sveta, a kao pozorišni režiser predstavljao je Poljsku na svim značajnim festivalima sveta.

Bitef mu je, kao svom počasnom gostu, u Muzeju primenjene umetnosti, u Galeriji kulturnog centra Distrikt otvorio izložbu fotograma i plakata vezanih za scenografiju i režiju, a juče su, posle razgovora sa posetiocima o njegovom životu i radu, prikazana i dva filma: prvi sumira Šajnin scenografsko-režiserski rad, a drugi je snimak njegove najznačajnije predstave, "Replika".

Bez obzira na holokaust koji ste kao veoma mlad čovek preživeli i posle rata imali prilike da izaberete neku od zapadnih zemalja za život, vratili ste se u Poljsku. Zbog čega?

Mogao sam da ostanem posle završetka rata u nekoj od zapadnoevropskih zemalja, a i kasnije, jer je u Poljskoj uveden komunizam, postojala je cenzura, odnosno lična sloboda i sloboda stvaranja bile su ograničene. Nisam to učinio. Uvek sam se vraćao u nju i u njoj se ostvario, kao čovek i umetnik. Na planu likovne umetnosti, scenografije, pozorišne režije, osnivanja Centra za umetnost Studio. Vraćao sam se, s obzirom na to da bolujem od Poljske, od svoje biografije i što sam nadživeo samog sebe i neprestano se osećam u središtu života, mnogo mlađim nego što imam godina.

Vašu umetnost, tj. povezivanje scenografije, likovne umetnosti i režije nazivate teart, a ne teatr. Podrobnije nam objasnite šta taj termin znači?

Pojam teatr ili pozorište za ono što stvaram je neprecizan. Po meni, teatr nije uvek art, a teart jeste. Premda sam preživeo holokaust, ne govorim o njemu već o apokalipsi našeg doba. A mora i da sam naivni optimista kada sam poverovao da kraj Drugog svetskog rata označuje kraj svih ratova. Ispostavilo se, međutim, da rat i nasilje i dalje traju i da je zahvaljujući tome moja umetnost neprestano aktuelna. Postaje univerzalna kao što su zlo i borba s njim. Zlo stvara politika. Ona ograničava najvrednije u čoveku – njegovu slobodu i nezavisnost. I u vezi s tim sam strpljiv i verujem da ću dočekati i taj trenutak. Naše oružje u toj borbi jeste kultura. Umetnik je čovek koji obogaćuje kulturu, daje joj nove estetske vrednosti, proširuje naše horizonte. Malo ljudi to razume i našoj kulturi stoga prete glupost i degradacija.

Sam sam u umetnost i pozorište ušao otvorenih očiju. Ne kao neko ko se bavi određenom profesijom, već kao neko ko aktuelizuje činjenice. Aktuelizuje ih služeći se metaforom, prekoračujući granice, dok politika onemogućuje čovekovo rasuđivanje o umetnosti. U tome ipak ne pripadam nijednoj strani, borim se jedino za pravo na stvaranje vlastite umetnosti.

U umetnosti vas smatraju velikim provokatorom. U čemu se to provociranje sastoji?

Umetnost samo ne iznenađuje i ne šokira nego i provocira. Umetnik mora imati više da kaže od gledaoca, inače ovaj neće doći na moju predstavu. Današnja umetnost je mišljenje-predlog, a ne samo osećanje. Nisam sklon koketeriji, ali umetnost je nekonvencionalna fikcija. Zbog toga se, s jedne strane, trudim da gledaoca, primaoca pridobijem, a, s druge, da se borim s njim. Baveći se pozorištem bavim se i formiranjem čovekove svesti, mada moje vizije nisu uvek adekvatne s primaočevim. Međutim, ja iznenađujem i samog sebe i iznenađujući sebe iznenađujem i druge. Umetnost XX veka odavno ne funkcioniše na principu sličnosti.

Prema tome, šta su vaše pozorišne predstave?

Ne govore o običajima, niti su deskriptivne. Ne biram fabulu već problem, ali ga predstavljam svim mogućim sredstvima. Piščeva estetika me uopšte ne ograničava. Pisac je stvorio tekst, a ja stvaram predstavu. To su potpuno različite pojave. Piscu sam veran u nečem drugom – na idejnom planu. Zbog toga mi nije svejedno koje delo biram za realizaciju.

U svom scenografsko-režiserskom radu koristite svoja slikarska iskustva. Na koji način?

Povezivanje tih disciplina mi pruža slobodu umetničkog izražavanja, mogućnost integracije raznorodnih izražajnih sredstava. Ono se odvija zahvaljujući tipu moje mašte koja me uobličuje kao umetnika određene epohe. Po meni, scenografija ne poseduje svojstva arhitektonskog dekora, već je materija pozorišnog procesa. Zamena čisto spoljašnje stvarnosti pojmovnom, unutrašnjom često stvara auru određene tajanstvenosti, nedorečenosti, neobičnosti, odnosno nezavisna je od didaskalija. Ni spoznaju likovnog predmeta ne povezujem s njegovom materijalnom realizacijom i interpretacijom glumca na sceni. Ona je objektivna istina o scenskom predmetu. Njegovo značenje je poetska vrednost, dok je jezik koji povezuje različite elemente određen metod. Ali, metod koji se menja. I sam sebi često se suprotstavljam. Jer, ako se ne oslanjam ni na koga, niti sam ikom veran, ne mogu da budem veran ni samom sebi. To je tako, jer svet ne odražava sklad i sreću već haos i dramu. Stoga je pozorište, po meni, postavljanje pitanja sebi i drugima.

Recite nam šta za vas znači: pozorište nosim u sebi?