Kosovo je i dalje Srbija

„... Pojedini lekari često više drže do svojih dijagnoza, nego do svojih pacijenata” (Fransoaz Sagan, Četiri strane srca, Laguna, 2020)

Kosovo „više nije de fakto niti de jure u našim rukama”, konstatovao je još pre nekoliko godina akademik Vladimir Kostić, ostajući pri tom stavu i dan-danas. „Kosovo se jeste bespravno otcepilo, ali trenutno /sic!/ nije deo Srbije”, donekle isto stanovište ublažava nedavno i akademik Tibor Varadi. Obojica uz ozbiljne i jake argumente. Samo, zebem, da nije posredi jedino „trenutak”.  Jer, bilo je Kosovo i organizaciono i funkcionalno takvo – matici nepripadajuće – i  juče, i prekjuče. A teško da će i sutra, na terenu, ono stvarno srbijansko (p)ostati. Čak ni njegov severni deo, projektovana „Zajednica opština”. Ipak, Kosovo smatramo sopstvenim. (Pri čemu ni mi više nismo sasvim svoji.) Kosovo je naša ljubav, ali u tuđim rukama, u tuđem naručju. Što mi apsolutno ne prihvatamo. Uostalom, Kosovo je zapisano u srpskom Ustavu, i u njegovoj Preambuli, a i u sâmome tekstu. Kosovsku deklaraciju o proglašenju nezavisnosti Međunarodni sud nije ni potvrdio, ni porekao. Tako da ono time nije ni u čemu promenilo dotadašnji nacionalni, unutrašnji a i sopstveni pravno nepostojeći „spoljni” položaj. Ali koga još zanima međunarodno pravo – posebno velike sile – ako ono u konkretnom slučaju nije u njegovu korist?! Doista, Kosovo su nam neregularno oteli. A onda smo mi počeli da pregovaramo s parčetom sebe – takođe protivpravno, čisto politički, nelegalno i nelegitimno kao s punovažnim partnerom! Pri čemu je Ustavni sud je svojevremeno odbio i da se upusti u ocenu ustavnosti Briselskih sporazuma o Kosovu, kvalifikujući ih čisto „političkim aktima”. Koji su, međutim, imali i imaju sledstvena krupna, ozbiljna i dugoročna pravna dejstva i pravne posledice na toj teritoriji!! Kosovo je srce Srbije, premda mu izvesni krunski stentovi nedostaju. Kosovo je naše ali je izgleda i njihovo, pa i međunarodno zaštićeno. To se naziva dijalektika moći i uticaja. A smeta nam do bola što su mnogi važni međunarodni „igrači” priznali tzv. kosovsku nezavisnost – i što nam je neophodna dozvola za ulaz tamo. Kosovo je u sastavu Srbije, iako van njenih administrativnih granica. Srbija je članica UN; sâmo Kosovo nije. Ono se po postojećem Ustavu Srbije ne bi moglo odvojiti od Srbije, pored ostalog, ni bez državnog referenduma čiji je ishod, sva je prilika, unapred poznat: narodni većinski odgovor „protiv”. Stoga aktuelnom šefu države i ne ostaje ništa drugo nego da se „zarekne” da on nikada neće pristati na kosovsku nezavisnost – osim ako Srbija ne dobije nešto odgovarajuće /?/ bitno zauzvrat?! A ima li Kosovu išta ravno, nematerijalno i materijalno upoređujuće, iole kompenzaciono? A hipotetička revizija Ustava radi uprošćavanja procedure za promenu/sužavanje srbijanskih međa, takođe je rizičan poduhvat. Kosovo smo više puta izgubili. Ali je ono, uprkos razumu, zadržano (kao) naše, domaće. Kosovo je drevno poprište naših velikih „dobijenih” bitaka. Posle kojih smo se džentlmenski svakad povlačili. U sebe. Kosovo će opet biti srpsko. A i već je, da ne kažem i dalje je. Znači, Kosovo je zauvek Srbija, njena „zamrznuta svojina” koju drugi koristi i ubira njene plodove. Kosovo ima sopstvene institucije i zakone. Za njih smo se „hrabro” izborili u inostranstvu. Kosovo smo (im) očuvali potpisujući brojne sporazume. Na svoju, a ne na njegovu štetu. Kosovo, poručuje ovdašnji politički vrh, branimo mudrošću. Koja nam dobrano manjka. Kosovo su naše suze, krv, grobovi, svetinje – i uspomene. Na ovdašnju naivnost i glupost koja traje. Kosovo smo zadržali u mislima, u pričama, u knjigama. No, ono nam se stalno vraća – kao bumerang. Kao konstituent Srbije, Kosovo ima dva predsednika: našeg i njihovog. Kosovo je činjenica. Kosovo je teritorija, Kosovo je istorija, ono je naša golema briga i tuga. A malo ko govori o ljudima tamošnjim i njihovim sudbinskim nevoljama. Kosovo je tek kamičak u cipeli Evrope i Amerike. Domaći opanak, ma koliko neudoban bio sa obiljem šodera u sebi, malo ko uvažava i razume. Kosovo smo sačuvali za prošle naraštaje. Neka se naredni za njega (opet) sâmi izbore. Pod spoljnim pritiskom.

 Pored faktičkih i pravnih momenata – ma kako manjkavi oni bili – dobrano vredi, istrajava i nešto treće, suštinskije: povesna mentalna pravda – duboko usađena u svest i pamćenje srpskog naroda. Osećaj naše pripadnosti nečemu, a ujedno i pripadnost nečega nama u svekolikom pogledu, u prvom redu u onom nacionalnom i kulturnom. Da nije Kosovo još uvek Srbija, ne bi se od nje tražilo da ga se zvanično odrekne, da prizna njegovu na silu sklepanu paranezavisnost.

Čemu dijalog ako je teritorija Kosovo već posebna država? No, Srbija se ipak još uvek pita – i sve dok se u kosovskoj zavrzlami bude pitala, za ono ključno, za budući status Kosova  – Kosovo je (i) njeno! Naime, međunarodno pravo utvrđuje da priznanje nezavisnosti neke teritorije jedne države od strane drugih država taj prostor ne pretvara automatski u novu državu. Tek ako/kada matična država, sopstvenim ustavnim mehanizmom, zvanično prizna zasebnu suverenost dela svoje, (od) tada već eks teritorije – odnosno područje stiče nezavisnost. Što je prethodni korak za zadobijanje ravnopravne „stolice” u UN, kao i za punopravno članstvo tako nastale države u drugim međunarodnim organizacijama.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista