Kadrovi, kadrovi

Očigledno je da Srbija ima brojnih problema. Oni građanima prave velike smetnje. Najvažnije pitanje jeste da li se uz postojeće resurse i  političku volju raspolaže odgovarajućim kadrovima da bi se te smetnje uklonile?

Moj pokojni prijatelj direktor beogradskog zoološkog vrta Vuk Bojović je govorio „najvažnija osobina koju rukovodilac treba da ima, jeste da je upoznat sa sposobnostima svojih zaposlenih. Ako ih u skladu sa tim postavi na mesta, na kojima će pokazati svoje  umeće, onda rezultat mora biti najmanje loš”. Dakle jednostavno sa tom  postavom bolje ne može.

Kadrovi su onakvi kakvi stvarno postoje. Mi ne možemo imati više  kandidata za npr. formiranje fudbalske reprezentacije, nego što ih imamo. Ali možemo voditi računa da  na svako mesto u timu dođe onaj ko će iz te pozicije  ostvarivati najbolje rezultate.  U tom  slučaju rezultat, kakav god bio, mora da bude najmanje loš. I tada je odgovor kako poboljšati stanje, u tome da se mora raditi na poboljšavanju sposobnosti koje igrači imaju. Ali ako je  na  mesto u timu postavljen čovek koji je očigledno slabiji od nekog drugog onda je greška  do selektora koji nije iskoristio sve kapacitete.

Rukovodeći se takvom logikom svaka  zajednica: porodica, lokalna samouprava, sportska ekipa, država moraju funkcionisati najmanje loše. Doći u poziciju da se radi najmanje loše  je nešto  sasvim moguće. Pitanje je samo da li to želimo?

Taj princip je odavno poznat. Sećam se odlomka iz   romana „Mehmed paša Sokolović”, nadam se  nezaboravljenog pisca Dušana Baranina koji je veoma mnogo uticao na moje  intelektualno formiranje. On tu opisuje  momenat kada  ispitivač   vrši  odabir najboljih među prikupljenim adžami- oglanima. I kad na red dođe  Bajica Sokolović, kako ga  Baranin naziva u romanu, pita ga: „Da ti ja dam kapu od zlata, janičar aga  kapu od srebra, a sultan   kapu od sukna, koju bi odabrao?” Bajica bez razmišljanja odgovori: „Kapu od sukna.” Na to  ispitivač ponovo: „Zašto kad je ona najjevtinija?” Bajica odgovara: „Nije važno šta se daje  već ko daje”. To mu otvorilo put ka vrhu.

U principu tako bi  trebalo da se ponašaju  učitelji prilikom prvog susreta sa đacima. Da tačno vide koji talenat ima neko od prvačića i  da sistematski radi  sa njim na razvijanju tih osobina. Istovremeno da  na  te osobine upozorava  nastavnike   razreda u koje sa godinama prelaze đaci. Novi nastavnici bi  odmah znali koga u kojoj disciplini valja forsirati. Odabirom i negovanjem stvara se  elita.

Moje iskustvo govori  da, mada  nastavnici, u principu, tako i rade ipak ima nedoslednosti koje kvare krajnji rezultat. Često vaspitači svoje ljubimce forsiraju mimo njihovih kvaliteta. Da bi se to  predupredilo  škola mora  vršiti stalnu kontrolu i  proveru rada nastavnika, vaspitača i trenera. Da svaki  vid   nezasluženog promovisanja odmah kažnjava. Kad je škola takva,   onda je rezultat najbolji. Opet se vraćam  na Vuka Bojovića. On je  bio    pripadnik generacije  koja je   među poslednjima išla u nižu gimnaziju. To su  sadašnji viši razredi osnovne škole. Pričao mi je da je  sve što je naučio u životu naučio u toj školi. Govorio je da  od gomile đaka koji su se tiskali u učionici, obavezno je  nekoliko ponavljalo razred. Samo dvoje- troje je bilo odličnih i to ne  svi sa svim peticama. Dok se  većina  borila da   ne bude među  ponavljačima

Šta imamo danas? Imate čitave razrede u kojima su skoro svi učenici odlični. Takvi rezultati su nerealni. Na taj način   stečene diplome i svedočanstva  osnovano  su sumnjive. Jer svako od nas zna da je skoro nemoguće naći  đaka  koji podjednako dobro zna matematiku, slika ili svira violinu i uz to se neverovatno brzo penje uz konopac.

Kad bi se stvari tako postavile mi bismo na vrhu piramide, kada se školovanje završi, imali najbolje u generaciji. Takvi ljudi su ono što se zove kadrovi. Oni ne bi smeli da  brinu za posao. Na primer ako generacija diplomiranih studenata nekog državnog fakulteta ima 100 ljudi, država bi  npr.  prvu desetoricu odmah zapošljavala. Oni ne bi smeli da idu na biro rada. Onda možete da zamislite kako bi studenti „grizli”. Kao  profesor  sa višedecenijskom karijerom dobro znam da  visoka ocena, koja je neosporno plod znanja, ne  znači i kreativnost. Ali   bi   se svakome ko ima najvišu prosečnu ocenu morala dati šansa od recimo pet godina. To je sasvim  dovoljno da oni koji vrede ostanu na  površini, a oni koji  ne vrede  potonu. Onima koji ispune kriterijume bi se  ugovor o radu produžavao. Od njih bi trebalo formirati  intelektualnu, poslovnu, sportsku i svaku drugu elitu. Tada bi rezultat bio najmanje loš. Za neuspehe ne bismo mogli da krivimo drugoga već samo sebe. I na osnovu  iskustava radili bi  sve, da  postojeće kadrove, bolje iskoristimo kako bi  se  stalno išlo ka boljem.

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline Politikologija religije