Ko je na čijoj strani

Najmoćniji republikanac u Vašingtonu nedavno je poručio korporativnoj Americi da će, ako nastavi da se ponaša kao „paralelna vlada” kojoj je iznenada proradila savest, morati da snosi „ozbiljne posledice”. Kako Mič Makonel predstavlja stranku za koju je uvreženo mišljenje da je daleko bliža krupnom kapitalu nego što su to demokrate, njegove reči su donekle bile iznenađujuće. Oni koji veruju u krute podele između republikanaca i demokrata zapitali su se da li se Makonelova partija i profit „razvode” i da li konzervativci i liberali menjaju strane kad je reč o ekonomiji.

Svet bi bio jednostavniji kad bi se ispod etikete nalazilo ono što na njoj piše i kad bi republikanci više brinuli o biznisu, a demokrate o radnicima, ali „marke” malo znače. Ni za najveće ideološke „brendove” često nije jasno šta u praksi stvarno znače. Da nije tako, zar bi na najnovijoj „Forbsovoj” listi objavljenoj pre nekoliko dana komunistička Kina bila druga zemlja po broju milijardera, odmah posle Amerike?

SRP I PROFIT: U Kini živi 626 milijardera, među kojima su i brojni članovi vladajuće komunističke partije, zakonodavnog tela i vlade. Komunistička partija Kine ove godine slavi vek postojanja, ali je komunistička samo po tome što održava jednostranački sistem. U poslednjih godinu dana, u doba pandemije, Narodna Republika je stekla 239 novih milijardera. U isto vreme Amerika, koja se zvanično ne meša u ekonomiju, u privredu je upumpala milijarde dolara. Posle dve finansijske injekcije koje odobrio tadašnji predsednik Donald Tramp, i predsednik Džozef Bajden nedavno je potpisao paket pomoći od 1,9 biliona dolara. Povrh toga, Bajdenova vlada namerava da uloži još dva biliona dolara u izgradnju infrastrukture. Tu kao da nema razlike između nekadašnje republikanske i sadašnje demokratske administracije. A ono što je nagnalo Makonela, lidera republikanaca u Senatu, da odbrusi kompanijama za čiju se slobodu delovanja inače zalaže, jeste to što korporativna Amerika sve češće javno komentariše političke prilike, uglavnom kritikujući konzervativce.

REČI SU BESPLATNE: Od republikanaca, odnosno Trampa, korporacije su dobile ono što su najviše tražile – smanjivanje poreza, tako da sad mogu malo i da „puste jezik”, posebno ako se ima u vidu da su demokrate na vlasti i u Beloj kući i u Kongresu. Tako su „Koka-kola”, avio-prevoznik „Delta” i druge kompanije nedavno osudile republikance u Džordžiji, koji su u ovoj saveznoj državi pooštrili izborne zakone. Kako je pisalo u pi-ar saopštenjima nakon što je zakon već donet, kompanije osuđuju svaki pokušaj da se građani odvrate od glasanja, što najviše pogađa manjine.

„Savesni” ili „svesni” kapitalizam je za vreme bivšeg predsednika naišao na plodno tlo zbog pritiska da svi moraju da imaju stav o šefu Bele kuće. Na kraju Trampovog mandata kritike su postale brojne i otvorene, pa su i kompanije koje su dotad ćutale saopštavale da osuđuju stavove Zapadnog krila o manjinama, strancima i navodno pokradenim izborima. „Korporativni aktivizam” je procvetao jer su kompanije shvatile da se društvo menja, da su mladi Amerikanci sve progresivniji i da je pripadnika manjina sve više, kao i da će privući mušterije i uposlenike ako izgovaraju „prave stvari”. U praksi, verbalni napadi na političare nisu promenili sistem, pa su poslovni ljudi nastavili da finansiraju kampanje i republikanaca i demokrata, uključujući „mete” svojih verbalnih napada.

ŠTA JE ČIJE: Bez obzira na to što na predizbornim skupovima ističu da se bore za interese radnika i srednje klase, demokrate su podjednako bliske kapitalu kao i njihovi politički protivnici. Hilari Klinton je to priznala pre nekoliko godina, kad se sastala s bankarima na zatvorenom sastanku, čiji su transkripti objavljeni zahvaljujući „Vikiliksu”, primećujući da demokrate u javnosti napadaju finansijsku industriju, ali da nikome stvarno ne pada na pamet da se okrene protiv Volstrita. Posle Trampa, liberalima je još teže da održe imidž narodnih tribuna jer im je bivši predsednik preuzeo narativ, tvrdeći da zatvara granice za imigrante i uvodi carine da bi zaštitio američke radnike.

Konzervativcima i liberalima nije lako da se odluče ni „čiji” je rat u Avganistanu. Nakon što je republikanski predsednik Džordž Buš naredio invaziju, demokrata Barak Obama je obećao povlačenje, da bi, ironijom sudbine, drastično povećao broj vojnika u toj zemlji. Tramp je najavio da se trupe vraćaju kući i o tome postigao sporazum s talibanima, ali će po svoj prilici njegov naslednik zvanično proglasiti kraj najdužeg rata u američkoj istoriji. Kako je Bajden objavio pre nekoliko dana, sve američke trupe povući će se iz Avganistana do 11. septembra.

Izvan bojnog polja ne nose se uniforme i nije lako prepoznati ko je na čijoj strani, pa ni podvući nedvosmislene razlike. U predizbornoj kampanji demokrate su se zgražavale nad Trampovom politikom prema ilegalnim migrantima, obećavajući potpuni zaokret. Ipak, u četvrtak su mediji objavili da vlada i dalje vrši eksproprijaciju na južnoj granici i primorava vlasnike da joj prodaju zemljište, što se ne bi radilo da Bajden ne namerava da nastavi najosporavaniji antiimigrantski projekat bivše administracije. Izgleda da se ni za „Trampov” zid na granici s Meksikom na kraju neće znati čiji je.