Pod kontrolom svetskih gazda

Pavluško Imširović, jedan od najistaknutijih učesnika protesta 1968. godine, smatra da nova levica u Srbiji ne postoji. Zato što levičarski pokret mora da bude isključivo deo radničkog pokreta, a on je trenutno u svetu skrajnut na potpunu marginu, tako da praktično ne postoji na oficijelnoj političkoj sceni.

Imširović je 1972. godine osuđen na dve godine zatvora zbog pobune na univerzitetu 1968. godine, zatim 1982. godine na mesec i po dana. Hapšen je i 1984. i 1991. godine zbog učešća u antiratnom pokretu i kao jedan od osnivača sindikata „Nezavisnost”. Bio je i učesnik nedavno održane tribine povodom protesta 1968. godine, koju je prekinula sa svojim društvom sada već čuvena studentkinja Maja. Ona je rekla da neki govornici nemaju pravo da pričaju o 1968, jer nisu levičari, nego nacionalisti kojima su ruke „krvave do lakata”. Pavluško Imširović tvrdi da je 1984. godine mogao da strada od Slobodana Miloševića, koji je i obnovio postupak protiv šezdesetosmaša, poznat kao „Proces šestorici”, koji je potom obustavio Ivan Stambolić. Imširović je prevodilac.  

Šta se tačno desilo na tribini?

Studenti Filološkog fakulteta organizovali su ovog leta seriju diskusionih tribina o junu 1968. Na jednoj od tih tribina učesnik sam bio i ja, zajedno sa profesorima Mihailom Markovićem, Svetom Stojanovićem, Nađom Tešić, Milom Alečković-Nikolić, Ljubišom Ristićem, jednim mladim filozofom čijeg imena ne mogu da se setim i Ivanom Žigon. Izlaganje Mile Alečković bilo je na trenutak prekinuto zviždukom pištaljke i larmom iz grupice od troje, četvoro mladih ljudi. To prekidanje bilo je potpuno nesuvislo i nemušto i nije imalo baš nikakvog povoda u izlaganju Mile Alečković. Mladi ljudi su opomenuti na red, ponuđena im je reč ako imaju šta da kažu, ali oni očigledno nisu imali. Oni su došli da naprave incident i napravili su ga. Incident je trajao nekoliko minuta. Tribina je trajala više od dva i po sata. Izveštaj Milana Srdića na televiziji B92 trajao je dva minuta i 47 sekundi, od čega je više od 1,5 minuta posvećeno incidentu uz nekoliko praznih rečenica jedne od njegovih akterki. Za Srdića je najvažniji događaj tribine bio taj beznačajni incident, na koji je koncentrisao svoj izveštaj. Do te mere, da je zaboravio da pomene da je Ljubiša Ristić taj incident iskoristio kao povod da napusti tribinu i tako onemogući druge učesnike tribine da mu postave ikakvo pitanje ili mu prigovore.

Laicima se čini da je na levici neviđena gužva, dok Vi, međutim, tvrdite da nje zapravo kod nas nema. Šta nam samoproklamovani levičari nude?

 Aparat nastavlja da funkcioniše, utoliko lakše što mu je očuvana represivna kičma, jer tajna policija iz senke prenosi komande stranih gazda, kao „demokratski” produženi totalitarni kontinuitet u novim okolnostima. Umesto jednopartijskog totalitarizma sada imamo višepartijski totalitarizam pod, ne suviše diskretnom, kontrolom svetskih gazda. Aparat stalno proizvodi i neguje svoju kontrolisanu opoziciju koja mora da bude desno od njega, da bi on izgledao kao manje zlo u poređenju sa sopstvenim desnim kreaturama tipa DS, DSS, LDP i SRS. Kada takva igra iscrpi svoje mogućnosti i zatreba radikalizovati tranzicioni program protiv uskomešanih masa, onda iskoriste masovni bunt i zamene mesta kao 5. oktobra 2000. Reakcionarni kontinuitet je i očuvan i radikalizovan. Grupe mafijaške nomenklature prelaze iz „levih” u „desne” demokratske stranke, tajkuni nastavljaju svoje plemenito delo pljačkaške privatizacije nacionalnog bogatstva, a delić dojučerašnje službene levice ostaje u skrhanom SPS-u, da bi zaposeli politički prostor i blokirali nastanak svake nezavisne, socijalističke, radničke levice.

----------------------------------------------------

Kako je nastala levica?

 Levo je u istoriji sinonim za revolucionarno, prevratničko. Pojam je nastao slučajno – u Narodnoj skupštini velike Francuske revolucije, u diskusijama oko prvog francuskog ustava, na levoj strani sedeli su protivnici monarhije i monarhovog prava veta, a na desnoj monarhisti. Levo je tako izvorno postalo sinonim za politički pokret revolucionarne demokratske buržoazije, one socijalne snage koja je otvorila epohu nacionalnih država i naroda kao suverena, nasuprot monarhu kao suverenu. Dakle, nameće se neophodnost da se pravi razlika između buržoaske i radničke levice. Po pravilu, buržoaska levica je uvek bila desnica radničkog pokreta, njegov najkonzervativniji deo koji se odricao svakog prevratničkog cilja u buržoaskom društvu. Sa porastom snage i težine radničkog pokreta počinje i „gužva na levici” i njeno razuđivanje.

Već više od jednog veka kapitalizam opstaje isključivo zahvaljujući tome što uspeva da ovlada radničkim organizacijama i da blokira radnički birokratski aparat. Birokratski aparati radničkog pokreta uvek su bili i ostali su to i danas istovremeno buržoaska levica i radnička desnica. One blokiraju revolucionarne mobilizacije i uspone radničke klase i, u isto vreme, oslanjajući se na radničku klasu i njene tekovine, obezbeđuju sebi socijalni i politički opstanak i iznuđuju ustupke krupnom kapitalu. To je kontrarevolucionarna buržoaska levica, birokratija koja je svoj vrhunac dostigla formiranjem totalitarnih staljinističkih i staljinoidnih državnih aparata na ravnoteži sukobljenih snaga svetskog imperijalizma i svetske radničke klase, sa kojim je u formi „socijalizma u jednoj zemlji” i „miroljubive koegzistencije”, to jest klasne saradnje nasuprot klasnoj borbi, sklopila politički pakt protiv svetske revolucije, protiv svetske radničke klase.

Radi odbrane te ravnoteže on sabotira engleski generalni štrajk 1926. godine, kinesku revoluciju 1927. godine, presudno doprinosi pobedi nemačke fašističke kontrarevolucije 1933. godine, guši špansku i francusku revoluciju u drugoj polovini tridesetih, blokira i sabotira revolucionarnu mobilizaciju radničke klase u Evropi od 1943. pa nadalje, šireći i jačajući i svoju političku ulogu i težinu u okviru svetske kontrarevolucionarne alijanse.