Da li predsednika neko obmanjuje

Kada predsednik Srbije govori o ekonomskoj budućnosti zemlje i slika je vedrim, ružičastim bojama, on će se možda pokazati kao vizionar i izvanredan prognozer, a možda će budućnost izneveriti predsednika, kao toliko puta do sada. Sasvim je drugačije kada se analizira prošlost, budući da o njoj postoje podaci koje je lako proveriti. Kako predsednik često daje pogrešne izjave o domaćim ekonomskim kretanjima, a kako on nije ekonomski stručnjak, mora biti da mu ekonomski savetnici namerno podmeću pogrešne podatke kako bi ga diskreditovali.

Kada npr. predsednik saopšti da je Srbija sa Litvanijom u 2020. bila najuspešnija evropska zemlja mereno kretanjem BDP-a, to je netačno i u raskoraku je sa objavljenim statističkim podacima. Srbija po ovom parametru nije ni prva ni druga u Evropi, kako to predsednik uporno tvrdi, već je šesta. Iako je iskaz faktografski netačan, greška nije velika – Srbija je zaista veoma dobro prošla kroz 2020. godinu i nalazi se u nevelikoj grupi zemalja koju je kriza najmanje pogodila.

Sasvim drugačije vrste je nedavno izrečena predsednikova tvrdnja da je Srbija za devet godina, uključujući tu i projekcije rasta za 2021, kumulativno uvećala svoj BDP za oko 50 procenata. Kako je BDP u evrima u 2012. bio oko 33,7 milijardi, a kako se očekuje da na kraju ove godine BDP bude nešto preko 50 milijardi, došlo se do kumulativnog rasta od oko 50 procenata. Nažalost, neko je grubo obmanuo predsednika koristeći jeftin statistički trik.

Privredni rast se ne izračunava preko BDP-a iskaznog u evrima. Razlog je jednostavan – BDP iskazan u evrima počiva na dinarskom, nominalnom BDP-u koji u sebi sadrži inflaciju i koji se potom deli kursom dinara. Reč je o pokazatelju koji je deformisan kombinacijom rasta inflacije i politikom kursa dinara. Na primer, ako je privredni rast jednak nuli ali inflacija raste dok se kurs dinara ne menja, BDP u evrima će pokazati rast kojeg u stvarnosti nema – taj „rast” će biti jednak rastu inflacije. Ili, ako nema ni realnog privrednog rasta, pa čak ni inflacije ali dinar ojača u odnosu na prethodnu godinu, BDP u evrima će pokazati „rast” za onoliko procenata za koliko je dinar ojačao. (Ovo sam veoma davno nazvao ekonomskom alhemijom.)

Realni ekonomski rast, onaj na bazi kojeg se upoređuje ekonomski uspeh država, bazira se na nominalnom dinarskom rastu BDP-a iz koga se isključuje efekat inflacije i na čiji obračun ne utiče politika kursa dinara. Odstupanja stope realnog rasta i „evro BDP rasta” na koji se predsednik poziva, mogu biti drastična i Srbija je tu odličan primer. U periodu sulude politike jakog dinara u ambijentu visoke inflacije – 2002, 2006, 2007. ili 2008. – deformacije su bile ogromne. Ilustracije radi, godišnji „evro BDP rast” u 2002. bio je oko 24,5 odsto iako je realni rast bio 6,4 odsto.

Za aktuelnu vlast nije mudro da istrajava na metodu obračuna rasta koji predsednik promoviše. Opozicija bi, koristeći taj isti (pogrešan) metod, mogla tvrditi da su prethodne vlasti od 2001. do 2012, za samo jedanaest godina, uspele da BDP podignu za 131 procenat.

No, vratimo se periodu od poslednjih devet godina o kome predsednik govori. Iako je inflacija od 2013. bila niska, iako politika kursa nije sumanuto precenjivala dinar kao u prvoj deceniji ovog milenijuma, kumulirana razlika između „evro BDP rasta” i realnog rasta srpske ekonomije je ogromna. Ako se projekcije realnog rasta za 2021. ostvare i budu na nivou od oko šest procenata, BDP će na kraju 2021. biti realno veći za samo 24 procenta, a ne za 50 procenata u odnosu na 2012. Devetogodišnji realni prirast srpskog BDP-a je duplo manji nego što predsednik tvrdi.

Stvarnost se ne može prevariti jeftinim statističkim trikovima ko god da ih plasira, niti se sretnija budućnost može prizvati ružičastim najavama. Dosadno je ponavljati da je Srbija po nivou BDP-a po glavi beznadežno na dnu Evrope, ili još crnje da Srbija tek sada dostiže ekonomski nivo na kome je bila 1990. godine. O nevoljama srpske ekonomije bi se moralo ozbiljno razgovarati, a to nije posao stručnjaka za medijske obmane.

Argumentovana ekonomska rasprava je odavno blokirana i ona se samo simulira. Tragično je da u tome ogromnu ulogu ima najuticajniji deo ekonomske struke koji već 20 godina reciklira istu neoliberalnu frazeologiju o ambijentu, institucijama i korupciji kao ključnim faktorima srpskog zaostajanja. Pomenuti defekti svakako otežavaju razvoj, oni su odurni, izazivaju mučninu i jedan su od faktora moralnog propadanja, ali oni nisu ključni faktori ekonomskog zaostajanja. Srbija nema ni industrijsku, ni razvojnu politiku, niti ima kreditno-monetarnu politiku koja bi pospešila razvoj i omogućila rast i razvoj domaćih preduzeća. Ili kraće, Srbija živi od danas do sutra, od jedne strane investicije do druge – to je kolonijalni a ne razvojni model.

Ekonomista

https://nkatic.wordpress.com/