Na Svetoilijskom groblju

Pre neki dan vratio sam se sa Šestog svetskog kongresa o matičnim ćelijama koji je bio održan u Filadelfiji. Kongres je bio jako zanimljiv, naročito onaj deo koji se odnosi na reprogramirane ćelije, odnosno ćelije kojima vratite biološki sat iz jednog definisanog i specifičnog statusa u onaj prvobitni status jedne matične ćelije. Ali pored svih tih novih saznanja dođete opet do starih, a to je da vas u jednom trenutku uhvati silna želja da na tren budete ne tamo u Americi već negde drugde.

Pri povratku sam odmah otišao na Svetoilijsko groblje, uzeo sveće, lupkao po džepovima da nađem kutiju šibica dok ju je prodavačica samo nemo pružila govoreći očima: „Vratićeš je kad se vraćaš”. Za to vreme sam već u mislima hitao poznatim grobljanskim stazama.

Groblje se većim delom prostire iznad Leskovca i, ako tako može da se kaže, nalazi se na predivnom mestu. Okruženo zelenilom, mirisom lipa, bagrema i pokošene trave pruža pogled koji puca niz Dubočicu sve do Rudarske Čuke, Besne Kobile i Kukavice. Divno, prelepo mesto za poslednju stanicu na životnom putovanju, a jedino što ne valja jeste to što se groblje zaprepašćujuće brzo širi. Profesionalna deformacija mi kaže: kao ćelije zlog tumora kojih je sve više i više sa svežim žarištima na koja se nadovezuje sledeće i svako novo. Groblje osvaja najlepše obronke Leskovca.

Sednem na klupu, vreme kao da potpuno stane, a ipak ni na jednom mestu kao na groblju ne sretnem u isto vreme prošlost, sadašnjost i ono što dolazi sutra. Ali sve manje srećem mlade ljude. Možda u ovom kompjuterskom dobu palimo sveće i izlazimo na groblje virtuelno i onlajn? Sedeći tako, i pričajući u sebi sa ocem, gledam natpise na okolnim spomenicima i masivnim mramornim pločama, gledam ugašene mladosti i živote i pitam se koja knjiga, koja to zaboravljena priča ovde leži, zašto je onaj grob zarastao u korov, koliko su stare u žurbi dopola pregorele sveće, ko je koga sahranio i pretekao, gde su živeli preminuli, a gde sada žive potomci, zašto su: „nemam vremena”, „sutra ću” i „vrućina je” najtraljaviji izgovori za zapuštene grobove.

Vrućina topi sveće, vazduh stoji i ovde gore dok nepoznati stariji posetilac obližnjeg groba i ja ćutke čekamo na samoprekor i kajanje što za života nismo našli više vremena za preminule, što su nam druge stvari bile važnije, potrebnije, dostupnije. Da li je odlazak najbližih, a silna želja i čežnja da budu sa nama naša doživotna kazna za takvo sebično ponašanje?

Ne znam, znam da mi redovni izlasci na groblje pomažu da saberem misli, da opet osetim prisustvo lepih i manje lepih ali zajedničkih momenata, da tamo mogu da se zahvalim što me i dalje ima i što jesam. Zato izađite i vi, ne da biste umirili savest već da uzmete malo vremena za sebe i one koji nisu više među nama. Redovno negujte njihove večne kuće jer će vam to pomoći da se bolje odnosite prema živima i shvatite da neko vreme i sat više niko ne može da vrati. A onda kada se vraćate kući kupite usput neku sitnicu i poklonite ih majci, supruzi, detetu, bliskom, dragom, najmanjem. Ili ih samo zagrlite i budite svesni te sreće i privilegije.