Grbalj u starim ćiriličkim dokumentima

Kojim jezikom  se, u starini, govorilo i pismom pisalo u Grblju,  župi kraj Kotora? Ovo pitanje je zanimljivo u sklopu aktuelnih rasprava o  jeziku i kulturi na Crnogorskom primorju. Pri tom se ne tako retko prekraja prošlost radi ostvarivanja nekih sadašnjih političkih  ciljeva. Na pitanje postavljeno u prvoj rečenici potrudio se da  činjenicama odgovori Ljubo Mačić, istraživač iz Kotora, knjigom „Grbalj u starim  ćiriličkim dokumentima” (izdavač NVO „Luča”, 2020). Time on već u samom naslovu knjige, bar delimično, odgovara na glavno pitanje. I iz samog prologa knjige, jedne rečenice iz pisma Vuka Popovića  Vuku Karadžiću  povodom proslave  Božića u Grblju 1850. godine, da se naslutiti kakva je suština između korica. Ta rečenica glasi: „Kod njih (Grbljana) ima više slovenskijeh riječi, različitijeh običaja, pričah i poslovicah nego u sva naša bokeljska mjesta.” (prema M. Radovanović).

Iz knjige se nedvosmisleno zaključuje da su se Grbljani krštavali, venčavali, testamente tužbe, molbe i žalbe pisali, svađali se i mirili, sudske sporove vodili, providurima se obraćali na srpskom jeziku i ćirilici. Pre pet vekova, a i mnogo kasnije službene dokumente o tim poslovima pisali su tada jedino pismeni ljudi – pisari, knezovi, popovi, mitropoliti, serdari guščijim perom rečenicama u kojima nema velikih slova i interpunkcije sa puno nejasnih skraćenica i nerazdvojenih reči. To čitati i tumačiti je užasno mukotrpan posao koji traži strpljenje i posvećenost temi. Autor Mačić je olakšao posao čitaocu  dajući prepisan originalni tekst (delimično ili u celini) i uz njega kopiju originala. Tako su stručnjaci koji se bave ovom problematikom dobili dragocen materijal za dalja proučavanja. On je sebi postavio zadatak, kako sam kaže u predgovoru, da, prvenstveno, pokaže kakav je tadašnji narodni jezik, a tek onda da ti dokumenti budu interesantno štivo. Taj glavni zadatak je izuzetno dobro obavio. Čitalac  će osetiti duh narodnog govora, jezičke oblike, upoznao je stilske manire ondašnjih pisara, način obraćanja vlastima. Upoznao je tadašnji srpski jezik i ćiriličko pismo.

Teško je iz mnoštva dokumenata (a ima ih oko  sto pedeset) izabrati onaj koji najpotpunije ilustruje jezičko stanje iz staroga Grblja. Mi smo se opredelili za jedan spis iz fonda sudsko-notarskih zapisa, za testament Mihne Novakovića iz 1539. godine. Njime ostavilac Novaković „prodaje polovinu baštine sestri Pribislavi i njenoj djeci, A drugu polovinu ostavlja svome sestričiću”. Napisano srpski i ćirilicom pre pet vekova, što govori o dubokim korenima i starini toga jezika i pisma.

Ovo ne znači da i drugi dokumenti nemaju sličnu vrednost, a njihova brojnost samo dokazuje da navedeno nije izolovan primer nego da je reč o najširoj upotrebi. O tome koliko su Grbljani emotivno srasli sa svojim jezikom najubedljivije govore zahtevi grbaljskih kneževa providurima da im dopise dostavljaju na srpskom jeziku. Tako se Niko Tujković obraća „presvijetlomu i preuzvišenomu gospodinu i gospodaru Gaitanu Molinu, sofraproviduru od Kotora i Arbanije, vrhu Novoga i Budve” i izveštava ga da nije  shvatio njegovu zapoved „jer dobro znate  da mi ovamo ne umijemo štit (čitati) ni razumjet  drugo slovo nego srpsko”.

Između Crne Gore i Primorja dolazilo je do čestih sukoba koje su nastojali da smire crnogorski mitropoliti. To se vidi i iz pisma  mitropolita Vasilija, od 23. novembra !759. (po starom kalendaru), kotorskom providuru u  kome ga moli da zapovedi podanicima da ne zadevaju Černogorce, da se manu opačina „i da vrate što su uzeli u pasanu  nedjelju na rivu kotorsku ženama cuckijema”. U potpisu: „Mitropolit Černogordki i Primorski, Zetski i Skenderijski i trona Serbskoga Egzarh Vasilii Petrovič.” Dakle, mitropolit je zastupnik (egzarh) trona srpskoga.

Sukobi Grbljana sa Crnogorcima bili su česti, a o jednom od njih (na Goraždi) piše knez Jovo Tujković delegatu francuske vlasti u Kotoru 27. juna 1810. Do sukoba, pljačke, ubistava i krvne osvete često je dolazilo između  Grbljana i Paštrovića, a jedan  ćirilički dokument govori o mirenju između njih, a pomiritelji su bili pop Vuk iz Paštrovića i Vuksanovi sinovi iz Grblja, čijeg su oca ubili Paštrovci. Umir je postignut  11. maja 1585. godine.

Navedeni primeri kazuju da ova knjiga dokumenata sa tumačenjima svedoči ne samo o jeziku i pismu starih Grbljana nego i o njihovom  životu, socijalnim odnosima, kupovini i prodaji, sukobima, svađama, mukama, bolestima, borbi za etnički opstanak. Odnos kotorske vlastele prema grbaljskim pučanima je bio kao između gazde i sluge stalno isti i za vreme Nemanjića i  posle kad su ti krajevi pripali Veneciji. Pet puta su Grbljani dizali bune, a Kotorani ih gušili uz podršku Mletaka.  Grbaljski delegati  žalili su se 1432. godine duždu Franu Foskarinu koji piše da su oni izjavili  da „kotorski plemići, uprkos tome  što su nepravedno prisvojili  i među sobom razdijelili zemlju, vinograde i polja, koja pripadaju Grbljanima od natrag hiljadu i više godina, svaki dan čine  teška i nesnosna nasilja i nepravde” (M. Spremić).

I tako, menjali su se gospodari, a Grbljani su trpeli i prilagođavali se. U jednom dokumentu iz 1807. godine vladika Petar prvi, kao dobroželatelj, savetuje Grbljanima da mirno prihvate francusku vlast. On zna da su se u Grblju obradovali ćesarskokraljevskom komesaru markezu Filipu Gizilijeriu i moli ih da budu „među sobom i sa svakim mirni, da prekrate  svake male i velike stvari koe imate jedan od drugoga iskati, da se ustegnete od svake globe”…

Knjigom dokumenata i tumačenja„ Grbalj u starim ćiriličkim dokumentima” Ljubo Mačić je dokazao da su stari Grbljani, u dugom vremenskom luku od pet i više vekova, govorili i pisali srpski i ćirilicom. Na stručnjacima je da procenjuju kojoj  varijanti pripada grbaljski govor, a mi smatramo da je najbliži zetskoj.

 Izdavač ove knjige je neprofitna nevladina organizacija „Luča” koja se bori za očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda u Boki Kotorskoj, a štampanje su pomogli Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije i Opština Budva.

Profesor u penziji