Kosovski Gordijev čvor

Nastavak pregovora u Briselu – između predstavnika Republike Srbije, na čelu s predsednikom Aleksandrom Vučićem, i predstavnika privremenih kosovskih institucija, koje je predvodio Albin Kurti – još jednom je pokazao da u ovom slučaju legenda o Gordijevom čvoru nije samo simbolička, metaforična paralela o težini i složenosti problema, već je suštinska odrednica kompleksnosti spora koji decenijama opterećuje region, ali i Evropu.

Maksimalistički zahtevi albanske strane ne doprinose pronalaženju trajnog i sveobuhvatnog, svim akterima podjednakoprihvatljivog rešenja, naročito stoga što je nerealno očekivati da Srbija, kao suverena i nezavisna, međunarodno priznata država, dobrovoljno prihvati da se odrekne dela teritorije koji joj je – nazovimo stvari pravim imenom – silom oduzet. Osim toga, način na koji albanska strana pristupa razgovorima, praveći od njih svojevrsni igrokaz, neretko neozbiljan i neodgovoran u svojim pojavnim oblicima, i koji zapravo služi za unutrašnju političku upotrebu u njihovoj, političkim i drugim problemima opterećenoj javnosti, nije dobar put za pronalaženje rešenja. Otežavajuću okolnost predstavlja i uporno albansko nesprovođenje već postignutih dogovora, naročito neformiranje Zajednice srpskih opština, iako su i EU i SAD bili garanti da će se to dogoditi.

Nadalje, Srbija je na međunarodnom planu izložena mnogobrojnim i različitim pritiscima, po mnogim pitanjima, koja često i nemaju baš mnogo veze s konkretnim slučajem, a posledica su želje određenih centara moći da ubrzani i sveobuhvatni napredak Srbije na svim poljima zaustave i uspore, pri čemu je naša spoljna politika, okrenuta ravnomernoj saradnji i s Istokom i sa Zapadom, pogotovu naše strateško partnerstvo s Ruskom Federacijom i NR Kinom – naročito predmet osporavanja. Takođe, kao poseban vid pritisaka pojavljuju se i primedbe, u formi zvaničnih izveštaja određenih tela i komisija EU, u najvećem delu neutemeljene u stvarnom stanju stvari, koje se tiču vladavine prava, demokratskih procesa, stanja ljudskih prava i sloboda, nezavisnosti medija, kao i spremnosti Srbije da svoje javne politike upodobi i usaglasi sa stavovima EU – što sve zajedno nikako ne doprinosi tome da se razgovori o rešavanju kosovskometohijskog problema odvijaju u atmosferi koja bi mogla dati konačan i održiv rezultat.

Ako smo saglasni da je politika veština mogućeg, koja je to realna, moguća, na međunarodnom pravu i principima zasnovana politika koja bi, uz saglasnost i prihvatanje obeju strana, mogla dovesti do rasplitanja kosovskog Gordijevog čvora, naravno – bez posezanja za „argumentom” koji je, prema legendi, upotrebio Aleksandar Makedonski?

Faktičko stanje, koje je proizvod intervencije snaga NATO-a 1999. godine, upitno je sa stanovišta međunarodnog prava, ali je realna činjenica koja, za sada, izgleda nepromenjiva i, kao takva, mora biti posmatrana i uvažavana.

Brojnost albanske populacije na većem delu KiM je nesporna, ali ona ima svoju predistoriju – decenije prisilnog iseljavanja srpskog stanovništva, što bi takođe trebalo uzeti u obzir pri pronalaženju prihvatljivog rešenja. Vekovi srpske istorije i srpskog prisustva na teritoriji KiM, kulturno i duhovno nasleđe i materijalna i nematerijalna svedočanstva tog prisustva jesu argumenti koji se moraju uzeti u obzir u bilo kakvoj vrsti razgovora, pa i pregovora, oko načina rešavanja spora.

Osim toga, spletom političkih i drugih okolnosti, rešavanje kosovskog Gordijevog čvora je u priličnoj meri izmešteno iz UN i delegirano u EU, tako da su umanjeni mesto i uloga Saveta bezbednosti UN, kao najmerodavnijeg međunarodnog tela za rešavanje sličnih sporova, a svakako nisu zanemarljiva mišljenja Rusije i Kine, kao stalnih članice SB UN, u vezi s ovim pitanjem. Naravno, bitno je uvažiti i stavove najvažnijih i najmoćniji zemalja EU, naročito uzimajući u obzir strateško opredeljenje Srbije da bude punopravni član zajednice evropskih država, pri čemu je nužno podsetiti da ni sve članice EU nemaju isti stav kad je reč o jednostrano proglašenoj nezavisnosti tzv. države Kosovo, što takođe predstavlja jedan od pravno vrlo važnih faktora pri pronalaženju rešenja.

Kada se sve navedeno, ali i ono što nije pomenuto, a od uticaja je na problem, uzme u obzir – postaje jasno koliki je i kakav je kosovski Gordijev čvor, ali još jasnije postaje to da je jedino ovakva politika, kakvu trenutno vodi rukovodstvo Republike Srbije, pre svih predsednik, Aleksandar Vučić, jedini put i način da se do rešenja dođe.

Dakle, politika razgovora, politika razmene realnih činjenica i argumenata, dijalog koji je usmeren ka kompromisu, spremnost na uvažavanje različitosti interesa, uz istovremeno prihvatanje da je ta različitost obostrana, iskrena želja da se do rešenja, u ime zajedničke budućnosti, dođe – na način koji će svačije interese podjednako zadovoljiti, ali i podjednako uskratiti. Modaliteti i forme razgovora mogu biti promenjivi, i na različitom nivou, ali moraju imati jasan strateški cilj, zasnovan na očuvanju vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i određen tako da bude dostižan, sprovodiv i održiv u budućnosti. Mora biti i opšteprihvaćen i podržan od svih segmenata društva i društvenih grupa. Građani Srbije moraju da shvate da nam je potreban jedinstven i saboran stav kad je reč o rešavanju problema u našoj južnoj pokrajni, i to takav koji testira realnost, koji realnost uvažava i, na osnovu toga i mudrih političkih odluka koje moraju biti donete, garantuje budućnost, pre svega Srbima koji na KiM žive – žive svakodnevno, životima koji nisu mit, nisu legenda, nego bolna svakodnevica, često ispunjena nepravdom i strahom. Naravno, zaštita našeg kulturnog i verskog nasleđa i blaga na prostoru KiM se podrazumeva i nužno mora činiti sastavni deo bilo kakvog eventualnog budućeg dogovora.

Više nego ikad, Srbiji su potrebni sloga i razum, jedinstvo i odlučnost, spremnost da se suočimo s posledicama pogrešnih politika koje su vođene proteklih decenija, ali i dostojanstvenost i odvažnost da ne pristanemo da pravo sile zameni silu prava.

S druge strane, kosovski Albanci moraju da prihvate činjenicu da su, u formalnom smislu, oni izvršili secesiju i da je njihova „država” sazdana na grubom kršenju normi međunarodnog prava, kao i da je pravo sile, i primena te sile, faktor na osnovu kojeg se ne može trajno, niti mirnim putem, rešiti problem koji će, ostavši eventualno tako nerešen, zamrznut, opterećivati sve buduće generacije.

Svako pravo je pravo ako je univerzalno primenjivo i ako njegovo uživanje ne dovodi do kršenja nekog drugog, nečijeg drugog, bilo kojeg prava. Preuzete obaveze i do sada postignuti dogovori moraju podjednako važiti za svaku od strana i ako je Srbija ispunila sve na šta se do sada obavezala, međunarodni posrednici bi trebalo da insistiraju da to isto važi i za albansku stranu.

Svako pravo koje pripada albanskom narodu – mora pripadati i srpskom, jer KiM je mesto zajedničkog života, i bilo, i jeste, i biće – za generacije koje dolaze – i to bi trebalo da bude polazna osnova za obe strane u razgovorima koji tek slede.

Član Predsedništva Srpske napredne stranke