Mama mia!

Junona, rimska boginja zaštitnica braka, poroda i žena, izgleda da u savremenoj Italiji ima sve manje božanskih zaduženja, ali svoj nebeski hleb ipak uspeva da zaradi čuvajući porodicu u teškim vremenima krize braka, katastrofalnog nataliteta i mnogo posla koji predstoji u poboljšanju položaja žene.

Familija je u Italiji mnogo više od odgajanja dece, od Božićnog ručka, od porodičnog slavlja. Familija je ta koja Italijanu daje sigurnost, savete, zajmove, štiti ga od individualaca kakav je i sam u spoljnom svetu, obezbeđuje mu veze, ostavlja nasledstvo, vida rane poraza i ohrabruje u trijumfu.

Familija je kultura življenja, genetska determinanta načina života, najjača karika italijanskog društva za koje se često kaže da je zbir desetak miliona porodica, a ne država 59 miliona stanovnika. Slatko saće velike košnice. Koncept porodice je, uz pomoć Rimokatoličke crkve, najsnažniji izraz solidarnosti.

Uprkos svim izazovima potrošačkog društva koji krune porodicu, unutrašnja lojalnost odnosa pokazuje najviši stepen otpornosti, pa i tvrdoglavosti prema promenama, posebno na jugu.

Porodica danas ipak nije ona od pre tri-četiri decenije. Iz ovog rezervoara izvlači se čuveni italijanski šarm, ali i veoma izraženi individualizam, slabašna volja za širim zajedništvom, nizak stepen kolektivne građanske odgovornosti.

Familija je dobila neka nova pravila, promenila unutrašnju strukturu, redizajnirala prava i obaveze, odustala od jedinstvenog modela. Zahvaćena genetskom mutacijom, transformisala se i multiplikovala. Legalizacijom razvoda nastale su porodice novog tipa. Toliko nove, da mnogi Italijani još ne znaju gde da ih smeste, kako da ih nazovu.

Ali, ako porodica opstaje, brak je u krizi. Starosna granica stupanja u brak pomera se naviše (oko 28 godina). Broj brakova se u poslednje tri decenije smanjio za trećinu, a razvod ili rastava događaju se svaka četiri minuta.

Nespremni, uplašeni od brzih promena postindustrijskog društva ili mogućeg razvoda koji bi ih papreno koštao, muškarci zaziru od braka i ženskih „monstruoznih homologizacija“ u stilu: danas pastu pripremam ja, sutra ti. Mladići sve duže ostaju u roditeljskim kućama i – reklo bi se da uživaju.

U Italiju su poznati kao „mamoni“, pojava se u zemlji „industrije mame“ naziva „mamizam“, a mnogim mladićima bi više pristajalo da govore o matriji nego o patriji. Uostalom, s ocem dnevno u proseku potroše 15 minuta, sa majkom sate i sate.

Kada se u Italiji pominje porodica, podrazumeva se mama. Majka muškarca, ređe žene. Madona i dete su nacionalni stereotip. Omiljeni vic kaže da je Isus Hrist iz najmanje tri razloga morao da bude Italijan. Prvi: 33 godine je živeo sa majkom. Drugi: on je bio uveren da mu je majka devica. Treći: ona je u sinu videla Boga.

Treba mnogo toga da se dogodi, barem brak, da bi italijanski muškarac otišao od mame. Volja za nezavisnošću je mala. Školovanje je dugačko. Izazovi nalaženja posla i stana sve veći.

Jedan od trojice italijanskih muškaraca viđa majku svaki dan, pokazuje nedavno istraživanje. Mnogi, i kada se ožene, svake nedelje majci donose veš na pranje. One im peglaju košulje, kupuju donje rublje i daju svež napolitano preliv da nose kući.

Uz sve socijalne izazove, kult mame i „maminih dečaka“ učinio je da sedmorica od desetorice neoženjenih Italijana starijih od 35 godina i dalje žive sa roditeljima. Slavljeni su i uvažavani.

„Ukoliko u Americi mlad čovek ne želi da se odvoji od porodice, svi pitaju šta se s njim dešava“, kaže Kjara Saračeno, profesorka sociologije na univerzitetu u Torinu. „Ovde, ukoliko mlad čovek želi da se odvoji od kuće, svi se pitaju šta je pogrešno s porodicom.“

Od trenutka kada se plava vrpca okači o kućna vrata da bi označila novorođenog sina, on postaje središte pažnje. „Mamizam“ jednostavno znači da su majke pokvarile svoju mušku decu. Nije neobično da pisac Darija Marijani kaže da italijanski muškarac „kada se oženi jednu majku menja za drugu“.

Sve to može da bude jako frustrirajuće za ženskog partnera ovog savremenog Petra Pana u čiju je dušu od rođenja utisnuta želja da njegova izabranica mora da liči na njegovu majku.

Takmičenje između svekrve i snaje je neizbežno. „Stavlja mnogo luka u paradajz-sos“, upozorava ga mama. „Pogledaj kako ti pegla kragne.“ On će slušati mamu i nastaviti da od nje traži najvažnije savete. Nije neobično da na ovome pukne 36 odsto italijanskih veza, u poređenju sa 25 odsto u Nemačkoj ili 18 odsto u Francuskoj.

Ako opstane, sve ovako traje dok se ne rodi dete. Baka tada preuzima novu ulogu prepuštajući snaji da pokaže ono što je učila od malih nogu: da bude nova majka svog muža, odgajivač budućih „mamona“ ili ćerki koje moraju da znaju šta ih čeka.

Ciklus se produžava. Familija caruje, ali Italijana je sve manje. Bela kuga napreduje praveći od Italije zemlju sa jednim od najnižih nataliteta na svetu. Ukoliko se ovako nastavi, 2050. biće ih za 11 miliona manje nego danas.