U Batočini kao da je vreme odavno stalo

Dva su razloga zbog kojih se ja, koji nisam iz Batočine, pridružujem apelima da se i „odozgo” pomogne ovoj zaostaloj opštini. Prvi je apel prof. dr Miodraga Miće Ignjatovića, objavljen u rubrici Među nama, a drugi – knjiga nedavno preminule književnice Milade Nikolić „Putevima Srbije”.

I ja sam kao dečačić izbeglica ratne godine od 1941. do 1945. proveo s roditeljima baš u toj maloj i od starina poznatoj varošici na raskrsnici puteva, okružen divnom šumom Rogot, s poznatom Menzulanom, ali i povećim konakom kneza Miloša. Između dva svetska rata imala je čak i dve opštine: Batočina Varoš i Batočina Selo, kao i dve škole: „varošku” i „seosku”. Imala je vodovod, električnu centralu, čak desetak kafana, isto toliko, možda i više zanatlijskih radnji i jaku trgovinu. Za nas decu, iako su bile ratne prilike – pravi raj.

Gospođu Miladu, Beograđanku, upoznao sam preko književnih susreta. Tako smo se i dotakli Batočine. Milada, putopisac, obišla je mnoga mesta u Srbiji, a začudila se, još 2007. godine (njen putopis „Srbija drumovima, prugama, rekama”) kako je ta stara varošica zaostala i zabataljena. Korito Lepenice, koja teče gotovo kroz sam centar, neuređeno „kao da protiče kroz polja i njive”, kaže književnica. Nekada „jaka urbanizovana varoš” kao da se zamrzla, a čak je i Nušić u „Putu oko sveta” pominje kao jako pijačno-vašarsko u mesto, knez Miloš je u svom ovdašnjem konaku primao i diplomate, dok je Karađorđe za nju ratovao već u aprilu 1804... A skoro da još od 15. veka nema putopisaca koji Batočinu ne pominju.

To me je, posle toliko godina, navelo da posetim Batočinu, donekle i svog detinjstva. Nažalost, tamo kao da je vreme stalo još 1980, kada sam je obišao na putu ka Kragujevcu. Štaviše, za tih 30–40 godina sve je unazađeno.

Lepenica teče, kako napisa Milada Nikolić, kao da to nije varoš već seoske utrine, na fabričkim halama umesto stakala lepršaju najloni, kažu da su čak i veliki prirodni resurs – majdane traženog dolomita – prodali strancima. Naravno, ni pomena o sportskoj hali, bazenima… Mrtvilo. Malobrojni stari Batočinci rezignirano kažu: „Nemamo ’tamo gore’ nikoga, a i ovde su čak i na čelnim funkcijama bili stranci i rasprodali sve što se moglo da bi se skućili po Beogradu, Kragujevcu.”

Kad se budžet opštine od 320 miliona dinara podeli s potrebama 12.000 Batočinaca, to ne bude ni 27.000 po glavi stanovnika. I to je jedan od razloga zbog kojih je ova lepa varoš među najnerazvijenijima u Srbiji. Ne služi to na čast ni republici ni rukovodstvu Batočine.

Branislav Stijelja,

Nova Pazova