Priroda i neodgovorno društvo

Iako je prva pomisao na vodu, posebno tokom letnjeg perioda, osveženje kupanjem ili korišćenjem za piće, skorašnja dešavanja u Evropi i katastrofalne poplave, nažalost čak i sa smrtnim ishodima, upozoravaju nas da voda od koje smo većinom sazdani i koja nam je neophodna za život, u formi nekontrolisanog toka predstavlja jednu od najvećih pošasti 21. veka.

I pored činjenice da se poplave dešavaju ciklično, sada u sve kraćim intervalima, finansiranje projekata iz ove oblasti preko evropskih fondova ili naših inovacionih fondova gotovo i da ne postoji. Ako ih i ima najčešće se usmeravaju ka izradi softvera u  preventivne svrhe sa namerom blagovremene signalizacije poplavnog talasa radi umanjenja posledica pre svega na živote ljudi.  Proučavajući administrativne alate za odbranu naselja od poplava, primetno je da je najčešće u primeni zabrana izgradnje u zonama poplavnog talasa bez primene drugih instrumenata, koji  bi omogućili korišćenje zemljišta u tim zonama, koje nekome često predstavlja jedinu imovinu.

Danas se u Srbiji primenjuju samo delimični oblici tvrde infrastrukture za zaštitu naselja, pa se na terenu vrlo retko pojavljuju druge zone nasipa ili fizička zaštita kroz različite oblike prepreka postavljenih oko privrednih kompleksa ili naselja. Srbija svakako ima svoju „pamet”, koju može usmeriti ka inovacijama u oblasti zaštite od poplava ali Fond za inovacionu delatnost već nekoliko godina unazad bira teme samo iz IT oblasti, ali ne i one koje bi mogle obuhvatiti ovu temu. Izgradnja objekata uz rečne vodotokove (koji najčešće prvi stradaju u poplavnim talasima) i stajaće vodene površine, oduvek je bila primamljiva za sve one koji navodno vole prirodu a koji u stvari izgradnjom objekata u njihovom bliskom okruženju svesno narušavaju prirodu zarad hedonističkog odnosa prema njoj.

Status kvo povodom pitanja legalizacije objekata koji su izgrađeni oko reka i jezera u Srbiji (o kojima je javnost više puta informisana u proteklim godinama) nastao u vreme bivših ministara građevine, saobraćaja i infrastrukture (GSI) nije rešen ni tokom mandata bivše ministarke prof. Zorane Mihajlović, verovatno iz razloga što njen tim nije hteo, a izgleda i nije znao, kako da postupa sa takvim objektima. Odgovor na to pitanje ipak ne bi bio previše kompleksan, jer se svodi na usvajanje planova od strane upravo tog ministarstva, ali i primenu ili Izmenu pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja („Službeni glasnik RS”, broj 92 od 10. oktobra 2008).

Umesto otkrivanja rupe na saksiji, stručnjaci iz Ministarstva GSI su mogli da se upoznaju sa sadržajem  takvih pravilnika iz zemalja EU pa i sa pravilnikom koji se primenjuje u Hrvatskoj,  u kojem je pitanje izgradnje u tim zonama rešavano čak i sa izgradnjom u najužim pojasevima zaštite, ali uz obezbeđivanje prečišćavanja otpadnih voda koje se stvaraju u takvim objektima. Dok Hrvatska primenjuje 3D numeričke modele utvrđivanja podzemnih vodenih tokova radi utvrđivanja zona sanitarne zaštite, Ministarstvo GSI Srbije nije u stanju da za 10 godina usvoji planove i potvrdi  elaborate obeležavanja nadzemne zone sanitarne zaštite na akumulacionim jezerima u Srbiji.

Pored hemijskog zagađenja vode, aktuelan problem je svakako ugrožavanje biodiverziteta i prirode uz izgradnju mini- hidroelektrana ( MHE) kao deo prihvaćenih obaveza Odluka iz 2009. u pravcu ukupnog udela obnovljivih izvora energije u bruto finalnoj potrošnji od 27 odsto. Iako je urbanistička struka već najmanje deceniju promovisala potrebe za izradu katastra malih hidroelektrana (poslednji je izrađen 1987) koje su bile tema mnogih stručnih skupova ali i javnih protesta širom Srbije, njihovo mapiranje nije blagovremeno izvršeno, uz opštu konstataciju da je negativan uticaj MHE na biodiverzitet daleko veći od njihove koristi i da se iz tih razloga Srbija mora usmeravati ka solarnim sistemima i biomasi kao alternativnim obnovljivim izvorima energije.

Za stručnu obradu podataka iz prethodne dve teme u svetu ali i kod nas postoji sistem obrazovanja potrebnih profila za evidentiranje i monitoring životne sredine. Posmatrajući sadašnju lošu situaciju po navedenim pitanjima,  nejasno je zašto Nacionalno akreditaciono telo i dalje akredituje programe Urbano inženjerstvo i Zaštita životne sredine, kao potrebne obrazovne programe ako država nije propisala  obavezu da svaka lokalna samouprava mora imati tim sastavljen upravo od inženjera ovih profila? Naravno takav obrazovni profil    bio bi zadužen za permanentni monitoring planiranja uz konstantno ubacivanje podataka sa terena baš kao u svim zemljama koje su odavno shvatile značaj njihovog rada, pa njihova znanja intenzivno koriste zarad očuvanja ekosistema svojih zajednica.

Kako stvari sada stoje unapređenje odnosa prema ovoj oblasti nedavno je od strane predsednika Aleksandra Vučića najavljeno u javnosti sa izgradnjom velikih kapaciteta solarnih elektrana u narednim godinama na celoj teritoriji Srbije što je svakako za pohvalu, ali je takođe jasno da se bez završetka obrade planova za zone zaštite i uključivanja potrebnih kadrova u sistem zaštite životne sredine, Srbija neće primaći EU standardima iz ove oblasti. U tom smislu lekovito bi bilo razmatranje odluke vlade o obavezi  zapošljavanja urbanih inženjera i inženjera zaštite životne sredine u lokalnim samoupravama u Srbiji. Usled povezanosti tema planiranja i stanja životne sredine poželjno bi bilo formirati objedinjeno ministarstvo za urbanističko i prostorno planiranje i zaštitu životne sredine uz formiranje posebnog Ministarstva građevinarstva i arhitekture.

Zaštita životne sredine  je prioritet, pa kako prvi korak u nizu predstavlja planiranje prostora sa integrisanim pravilima za postupanje sa istom, uz prethodno izvršeni monitoring stanja između dva planska perioda, to je početak i kraj svih problema, koji u velikoj meri zavisi od kvalitetne planske dokumentacije, ali i njene dosledne primene i kontrolu stanja i postupanja po njoj na terenu.

Naučni saradnik i istraživač iz oblasti urbanističkog planiranja i arhitekture