Zašto nam nauka klizi nadole

Samo onaj ko nije naučno ravnodušan mogao je da predvidi  krizu naučnih rezultata u Srbiji. Pad na Šangajskoj listi je upozorenje da će se  klizanje nadole nastaviti ako se nešto ne preduzme. Šta bi moglo da pomogne oporavku srpske nauke?

Najglasniji su oni koji  rešenje uvek nalaze u  budžetskom izdvajanju za nauku, drugim rečima,  država treba  više para da izdvaja za nauku (ovome se dodaje i univerzitet, a ne pominju se lažne diplome i plagijati i drugi samoupravni problemi). Iz nadležnog ministarstva  stižu saopštenja da su u poslednjoj deceniji  značajno povećane finansije za razvoj  uslova rada,  a i primanja naučnika su povećana za 35 odsto.  Dobro, sve je to tačno ali pitanje je gde su rezultati ulaganja u nauku? Paradoks  je očigledan:  više su ulaže, a rezultati su slabiji!

Ovaj višedecenijski refren u delu naučne javnosti „više para za nauku”, zastaje tamo gde  se postavlja pravo pitanje: šta se dobija za uloženi novac? Na ovo pitanje treba da odgovore oni koji se bave  naučnoistraživačkim radom ali i kreatori  naučne politike.

Da nešto nije dobro u naučnoj politici dokazuje profesor Aleksandar Popović. Od 2010. godine prestalo je finansiranje  projekata u srpskoj nauci, a od 2011. godine ne obavlja se kategorizacija naučnih istraživača. I neko van naučnog sektora mogao bi da postavi pitanje: pa dobro, šta finansira država, šta se  radi u nauci? Nema projekata, nema kategorizacija dok  građani pune budžet. Može li se nazvati modernom državom ona koja nešto finansira, a da ne zna šta zapravo plaća. Drugim rečima,  privatnik (korporacija) ili država  finansira neke poslove  za koje  postavlja ciljeve ili prihvata  predlog ciljeva projekata i to materijalno podržava. U Srbiji poslednjih deset godina, država izdvaja  uvećana sredstva za nauku ali ne zna  kakve projekte podržava u kojima bi morali da učestvuju svi istraživači!!

Profesor Popović nije u pravu kada sve probleme svaljuje na naučnu politiku. Poznato je da je jedna grupacija istraživača u nauci vodila agresivnu kampanju da se pređe na institucionalno finansiranje naučnika i tako napusti vrednovanje rada svakog istraživača po kategorijama. Prihvatanje ovog zahteva direktno je vodilo  „promociji naučne uravnilovke a ne izvrsnosti”.

Ali, problemi srpske akademske sfere su dublji i širi od  mesta na Šangajskoj listi. Treba temeljno pretresti neka suštinska pitanja nauke. Ko se bavi naukom, kako se  obnavlja naučni podmladak? Ako neko krene naučnim stazama onda treba da zna da otkrivanju, razvoju i širenju znanja  treba da služi, kako je to zapisao jedan veliki naučnik „čisto i do kraja”. Lenjima i netalentovanima nema mesta u nauci (profesor Stojan Radanović).  Dalje, kako se stiču unapređivanja?  Da li po strogoj proceduri ili  preskakanjem i zaobilaženjem normativnih zahteva?  Koliko utiču prijateljstva a koliko naučne reference na unapređivanje naučnika? Kada bi se izvršila revizija  napredovanja ko zna šta bi se sve otkrilo? Ništa manjeg značaja nije  ocena (ne)kvaliteta radova. Sistem recenziranja kao i spisak referentnih publikacija nužno je preispitati.

I još nešto. Kada nema  obavezujućih projekata za sve istraživače, logično je da se širi neka vrsta biznis nauke. Državna plata je sigurna, projekti  se samoodređuju ili se čekaju ponude sa domaćeg i inostranog tržišta znanja za veće ili manje naplate. Koliko li je uzgrednih poslova u institutima i univerzitetima koji se pokrivaju naučnim imenima?

Sve ove i druge slabe strane srpske nauke, oslabile su njene rezultate ali su ojačale, i ovako ukorenjeno,  samoupravno ponašanje naučnih i obrazovnih  organizacija. Dobro im dođe da pod okriljem odbrane autonomije naučnog rada i univerziteta (koju niko ne ugrožava) odbace upravne (zakonske i finansijske kontrole) nadležnosti osnivača.  Ne tako davno jedan institut iz oblasti društvenih nauka je svojim samoupravljanjem (nezakonitim delovanjem) uspeo da odbaci odluku osnivača i pri tom ga javno ponizi.  Ako je naučni pad  registrovan uglavnom u delu  prirodnih nauka, kakav je tek u  društvenim naukama. Šta se tu uradilo u poslednjoj deceniji a da je u okviru društvenih i državnih razvojnih ciljeva?

Lista  problema  u nauci i na univerzitetu (nauka je osnova univerziteta) daleko je važnija od liste u Šangaju. Koja lista zaslužuje veću brigu  retorčko je pitanje. Višedecenijsko iskustvo rada u nauci uverava me da je neophodno zaoštravanje kriterijuma za naučne radove. Ukoliko se to ne učini, oslabiće poverenje u najviši oblik ljudskog znanja. A posledice takvog stanja nepotrebno je naglašavati.

Naučni savetnik u penziji