Subota, 23.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
DAN SRPSKOG JEDINSTVA, SLOBODE I NACIONALNE ZASTAVE

Mali čas o precima za potomke

(Фото EPA/Koca Sulejmanovic)

Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji danas obeležava srpski narod, u sebi sadrži najmanje tri stuba na kojima počiva identitet Srba, ma gde živeli – u centralnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji, centru i državnosti i duhovnosti, gde sponzori kosovske nezavisnosti pokušavaju da mu oduzmu sve institucije i pokidaju sve veze koje je vekovima gradio, u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine, u Crnoj Gori u kojoj predsednik države vodi kampanju protiv našeg naroda, u Hrvatskoj, gde su od konstitutivnog naroda, svedeni na manjinu i proglašeni agresorima, u drugim bivšim jugoslovenskim republikama i rasejanju.

I dok u rasejanju nije poseban problem da se čovek oseća onako kako želi, pa i da istakne i zastavu na automobilu ili prozoru, problemi se javljaju kod dojučerašnjih komšija, koje je srpska vojska 1918. oslobodila, darujući im slobodu za koju je platila visoku cenu pokušavajući da napravi zajedničku državu koju su oni sami tražili, želeći da se ujedine sa pobednicom Srbijom.

Proboj Solunskog fronta

Ali da bi se Kraljevina Srbija oslobodila posle četvorogodišnje okupacije i terora nad narodom, bilo je potrebno probiti uspostavljeni front u planinskim vencima na granici Kraljevine Srbije i Grčke.  Taj Solunski, Maćedonski ili Balkanski front bio je stabilizovan i nije bilo naznaka ni 1916. ni 1917. da će biti probijen, uprkos pokušajima. Na tom frontu stacionirano je oko 626.000 bugarsko-nemačkih vojnika, sa 1.600 topova i 80 aviona  nasuprot 628.000 savezničkih vojnika, sa 1.800 topova i 200 aviona, uključujući i pregrupisanu i od saveznika opremljenu srpsku vojsku koja je brojala više od 170.000 vojnika svrstanih u tri armije, računajući tu jugoslovenske dobrovoljce.

Posle snažne celodnevne  artiljerijske pripreme, 15. septembra 1918. u koordinisanoj ofanzivi srpskih i francuskih divizija probijene su nemačko-bugarske linije i zauzeti, dobro utvrđeni od kamena i betona, položaji na planinskim visovima od oko 1.600 metara. Posebno priznanje za izvršenje zadatka dobila je Šumadijska divizija, a pobedom Srba, kako je zapisao jedan nemački general, izvršen je prodor u nemačku tvrđavu. Shodno naređenju Srpske vrhovne komande koje je poznato pod nazivom „Junaci, napred u otadžbinu”, a u kome stoji da „od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive” i da treba „drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage”, Srpska druga armija je 29. septembra izbila na bugarsku granicu kod Carevog Sela spremna da krene ka Sofiji, ali Bugarska je već potpisala kapitulaciju. Do prvog novembra čitava Srbija je bila oslobođena, uključujući i Beograd, a srpska vojska je prešla granice koje su delile srpski narod i ostale južnoslovenske narode i pokrajine u sastavu Austrougarske monarhije.  Samo u borbama na Solunskom frontu Srbi su izgubili 9.305 vojnika i oficira, koji kao znani i neznani počivaju na Zejtinliku kod Soluna.

Pohvale srpskoj vojsci i Srbima stizale su sa svih strana. Srbija, saveznica i pobednica, trebalo je da eksploatiše vojnički uspeh i pobedu. Kraljevina Srbija, odnosno njena politička i intelektualna elita, opredelila se za stvaranje zajedničke države sa oblastima u kojima su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci, odakle su stizali pozivi za ujedinjenje i stvaranje zajedničke države. To željeno jedinstvo uprkos brojnim promenama državne strukture, unutrašnjeg uređenja, revolucije, kraljeve i Titove diktature, ne samo što nije ostvareno nego su se ta plemena istog naroda sukobila u surovom građanskom i verskom ratu koji je doveo do raspada Titove Jugoslavije. Stvorene su nove državice od jugoslovenskih republika a od srpske pokrajine Kosova i Metohije međunarodni sponzori uporno, temeljno i strpljivo prave drugu nezavisnu albansku državu.  Srbi su od većine gotovo preko noći postali manjina, a veliki broj je morao da napusti vekovna ognjišta.

Negativno iskustvo sa nedovoljno promišljenom tezom i praksom o narodnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca i surov građanski rat devedesetih je razlog više da Srbija podstakne i promoviše jedinstvo Srba, pa i preko simbola koji samo njima znače. To ne znači da ne poštuju i države u kojima danas žive, ali samo onoliko koliko i te države poštuju njihovu posebnost i simbole i imaju mogućnost da iskažu i ostvare svoja prava. Danas istorijsko iskustvo nalaže potrebu vraćanja politici ostvarivanja srpskog jedinstva, koje je razarano ili zapostavljano zarad narodnog jedinstva sa Hrvatima, Slovencima i ostalima, kako u prvoj tako i u Titovoj Jugoslaviji. I u tome može biti smisao ovog praznika. Borba za slobodu danas podrazumeva borbu za osnovna pojedinačna i kolektivna ljudska prava.

(Foto N. Marjanović)

Srpska zastava

Narodna znamenja su simboli kojima se pored ostalog manifestuje i javno pripadanje državi. Ističe se i vijori na državnim institucijama, manifestacijama, vojska se u svom hodu služi ovim znamenjima. Jedan od takvih simbola je i srpska zastava. Naša zastava vezuje se za moderno doba srpske istorije. Iako je bilo stegova još u srednjem veku, ustaničkih barjaka, današnja srpska trobojka u vezi je sa početkom borbe za oslobođenje Srbije od Osmanske vlasti. U toj borbi koja je trajala sedam decenija, do konačnog priznavanja nezavisnosti od evropskih sila (1878), razvila se i nastala je srpska zastava.

Narodne boje se spominju u drugoj glavi „Boja i grb Serbije” u članu 3 Sretenjskog ustava, koji se uzima za početak srpske državnosti i praznuje kao državni praznik.

„Boja narodna srbska jest otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita”. Na osnovu ovih boja napravljeno je više zastava koje su isticane prilikom ceremonije donošenja Ustava na Narodnoj skupštini u Kragujevcu. „Novine Srbske”,  jedine novine u ondašnjoj Srbiji koje su izlazile u Kragujevcu, pišu da je „više ustava koji je bio u crkvu unet radi ’božanstvene službe’ stajao gardijski oficir Jevrem Gajić koji je držao novu srpsku zastavu sa novim grbom”. Zastava je bila „od bjele, crvene i čelikasto-ugasite svile”. Grb je bio „krst na crvenom polju sa četiri ognjila između krakova krsta, oko koga je zeleni venac od rastovog s leve i maslinovog lista s desne strane”.

Posle zakletve na Ustav kneza Miloša, oba njegova brata, vladike, savetnika, deputata i celog naroda mitropolit je osvetio zastavu. Na kraju osvećenja zastave svi su klečeći otpevali „tebe Boga hvalim”…

Ova zastava u nešto izmenjenim bojama potvrđena je i sultanovim hatišerifom iz 1835. i od tada trobojka je simbol Srbije, bez obzira na sve promene tokom burne istorije srpske države i srpskog naroda. Boje narodne ili opis zastave postoje u gotovo svim ustavima Kneževine i Kraljevine Srbije: „narodna je zastava trobojna s crvenom bojom ozgo, plavom u sredini a belom ozdo”.

U novu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca suverena država Srbija je ugradila svoju slavu, borbu, žrtve i svoje simbole. U članu dva Vidovdanskog ustava 1921. godine, kombinujući boje naroda koji su živeli pod Austrougarskom, ali koji nisu imali državno-pravni subjektivitet niti bilo kakvo međunarodno priznanje, stoji da je „državna zastava plava, bela, crvena u vodoravnom položaju prema uspravljenom koplju”.

Plemensko trojstvo, kako piše Slobodan Jovanović,  ogledalo se ne samo u državnom imenu, nego i u državnim znacima. Državna je zastava plava, bela, crvena, u vodoravnom položaju. Iste te boje, u istom položaju, činile su i srpsku, i hrvatsku, i slovenačku zastavu. Da ne bi izgledalo da je jedna od ove tri plemenske zastave postala opšta državna zastava, usvojen je jedan red boja koji nije ni srpski (crvena, plava, bela), ni hrvatski (crvena, bela, plava), ni slovenački (bela, plava, crvena).
U oktroisanom ustavu iz 1931. zadržana je odredba iz ustava iz 1921, u odnosu na zastavu. „Državna zastava je plavo-belo-crvena trobojka u vodoravnom položaju prema uspravnom koplju.” Komunisti su ovoj zastavi umesto grba ubacili petokraku sa pet kraka, s tim što su sve republike imale svoje zastave. Srpska trobojka sa grbom vratila se 2004. godine.

Srbima je danas, ma gde i ma kako živeli, potrebna sloboda, a da bi dobili slobodu moraju biti jedinstveni. A jedinstvo se ostvaruje i preko poštovanja svojih simbola. To ne znači postizanje ili težnju za narodnim jedinstvom u smislu da žive u jednoj državi, već da imaju duhovno jedinstvo, pamćenje, jezik, tradiciju, sećanje na istoriju, simbole i svoju veru, slave i druge običaje koje im su im preci ostavili u nasledstvo, bez obzira gde i u kakvim prilikama i neprilikama danas živeli. Osećaj jedinstva i pripadanja sopstvenom narodu je dovoljan, što ne znači da ne poštuju druge narode i državne okvire u kojima žive.

*istoričar

Komentari20
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ceca
Nista zastava ne znaci ako nema sadrzaja na koji se odnosi. Amerikanci se ponose svojom zastavom najmanje (nimalo) zbog tribalne pripadnosti. Cak i kod homogenih Nemaca izvor nacionalnog ponosa je ono 'made in Germany' a ne neki dobijeni rat. Svedoci smo da Srbi najlakse odustaju od svog identiteta, danasnji Milogorci, nekadasnje poturice. Nema 'made in Serbia' kao garancija kvaliteta i ugleda....
Видовдан
@ceca: "Чак и код хомогених Немаца извор националног поноса је оно 'made in Germany' а не неки добијени рат." Стварно?! Врло сам изненађена тиме да, како тврдите, извор националног поноса "хомогених Немаца" није "неки добијени рат." А које су то ратове ти "хомогени Немци" добили? Наравно да је 'made in Germany' извор националног поноса "хомогених Немаца." Нису ваљда луди да прокламују како им је извор националног поноса то што су изазвали два Светска рата, која су, да напоменем, изгубили.
Узгред
Ко је ослободио Чехе, Словаке..?
Лепи Цане
Омладину треба учити да се Српско јединство приказује са састављеним три прста, а не раздвојени, који шаљу сасвим другу и негативну поруку. ТРИ ПРСТА ЈЕ СВЕТА ТРОЈИЦА! Политика, да је српска, требало би да то разјасни.
Panonski mornar
Parada kiča, 'fali još samo pijanstvo.
Стане
Зар је заиста могуће да неко мисли како је до стварања југословенске државе дошло да би Срби остварили народно јединство са Хрватима и Словенцима, а не да се они коначно нађу заједно у истој држави из које једноставно није било могуће одстранити остали етничке, националне и вјерске заједнице!?
Petar Pan
Da je Aleksandra Karađorđevića bilo briga za srpski narod nikad ne bi pravio državu sa Hrvatima i Slovencima koji se do juče na najsvirepiji način ubijali pripadnike tog istog srpskog naroda. Postavio bi granicu na onoj Šešeljevoj liniji Kavlobag-Kavlovac-Vivovitica i ostavio Hrvate i Slovence nek se snalaze (verovatno bi završili u sastavu Italije i Austrije i do danas već nestali). Time bi verovatno sprečio stvaranje endehazije. Ali ne, gospodinu kralju zinulo za letovalištem na Bledu...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.