Moguće je i zbog psovke ići pred sud

Kada običan građanin sedi ispred televizora i psuje dok gleda vesti, to nije isto kao kada se s ekrana građanima obraća književnik psovkama upućenim predstavniku najvišeg državnog organa. Iako se Marko Vidojković izvinio majci predsednika države, a zatim i „pojasnio” da je reč samo o njegovom „napadu besa” i da „suštinski nikome ne bi trebalo da se spominje majka u psovkama”, ministar odbrane Nebojša Stefanović je ocenio da „najgore uličarske psovke i pretnje” upućene predsedniku Aleksandru Vučiću predstavljaju „poslednji korak pred fizički napad na šefa države i njegovu porodicu”.

Psovka predstavlja krivično delo uvrede, za koje se goni po privatnoj tužbi. Dakle, tek ako onaj ko je opsovan tuži za uvredu, može biti pokrenut krivični postupak.

Pravnici upućuju na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu da javne ličnosti treba da imaju viši prag tolerancije ako su žrtve uvrede, ali podsećaju da je psovkom često više pogođen neko ko nije javna ličnost, a to je u ovom slučaju majka.

„Za vulgarnost i primitivizam, nažalost, nema krivične sankcije, osim ukoliko se ne podnese privatna tužba. Ako onaj ko je uvređen neće da se upusti u krivično gonjenje, to je njegova stvar, ali ako tuži, onda onaj koji vređa može biti novčano kažnjen. Takođe, ovde je reč o jednom obliku govora mržnje koja je izražena psovkom, pa se odgovornost može tražiti i na osnovu Zakona o informisanju”, kaže za naš list sudija iz beogradskog pravosuđa.

Krivični zakonik (KZ) predviđa novčanu kaznu od 150.000 do 450.000 dinara u slučajevima kada je uvreda učinjena putem sredstava javnog informisanja. I sama vrsta kazne govori o tome da je reč o lakšem krivičnom delu. Nema nanogvice niti uslovne osude niti rada u javnom interesu zbog psovke.

Međutim, Zakon o javnom redu i miru prepoznaje „vređanje” kao prekršaj za koji je propisana novčana kazna od 20.000 do 100.000 dinara ili – kazna zatvora od 10 do 30 dana. Tim zakonom se „uređuje javni red i mir na javnom mestu”, ali se medijski prostor, kažu sudije, ne smatra javnim mestom koje štiti ovaj zakon, iako bi možda trebalo. Naime, društvene mreže i mediji postali su neka vrsta prometne ulice ili trga gde svi mogu da kažu šta hoće.

Ostaje zato pitanje kako postaviti granice slobode govora u javnom prostoru budući da je krivično delo klevete u našem zakonu već godinama ukinuto. Nasuprot tome, povreda slobode govora i javnog istupanja je krivično delo. Sloboda govora zaštićena je i Ustavom, ali čini se da je preširoko shvaćena i vrlo često zloupotrebljena.

„Ubi me prejaka reč”, kazao je pesnik Branko Miljković, a poznate izreke „Pokosi me jezikom više nego sabljom” i „Jezik kosti nema, ali kosti lomi” govore o tome da upotreba jezika može biti i teška i opasna.

Govor mržnje nije krivično delo, osim ako sadrži pretnje ili detalje koji se mogu podvesti pod krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Zabrana govora mržnje izričito je predviđena Zakonom o javnom informisanju i medijima, ali bez naročite sankcije, osim brisanja video-zapisa.

„Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima, ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”, navodi član 75 Zakona o javnom informisanju i medijima. Predviđeni su i slučajevi oslobađanje od odgovornosti – ako je informacija objavljena bez namere da podstiče mržnju, nasilje i diskriminaciju. Kada je o psovkama reč, one ne mogu biti deo bilo kakve informacije, niti izraza poštovanja i ljubavi, već mogu biti shvaćene kao izrazi omalovažavanja ili upravo – mržnje. Možda bi se u nekom budućem sudskom postupku, po privatnoj tužbi, voditelj podkasta „Dobar, loš, zao” mogao naći u situaciji da dokazuje da nije zao, da njegov govor nije govor mržnje, kao i da nije imao nameru da omalovaži one kojima upućuje psovke, ali osnovni problem ovde nije ni krivični ni sudski. Problem je u preširokoj slobodi govora u javnom prostoru, gde bi svaka psovka morala da bude cenzurisana, makar onim piskavim zvukom koji sprečava da slušaoci čuju šta je tačno rečeno. S razvojem društvenih mreža i obilja televizijskih emisija čini se da medijski prostor u današnje vreme trpi sve.