Četvrtak, 20.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 30. 10. 2021.

Sajam treće doze

Do koje mere je želja da se vidi „nešto lepo“ (kako bi to rekao Slobodan Stojanović) veća od straha za sopstveni život, najbolje se vidi po broju gledalaca koji su pohrlili u bioskope u kojima se prikazuje film o Tomi Zdravkoviću. Kako će neki budući sociolozi kulture i istoričari medicine tumačiti ovaj kulturološko-epidemijski fenomen?
Сајамска хала као вакцинални пункт 2021 (Фото: Небојша Марјановић)

DVANAESTI IGRAČ

Na snimanju jednog od svojih poslednjih vesterna Džon Ford je od članova ekipe zatražio da se pripreme za snimanje scene sahrane jer je, po njegovim rečima, dan bio kao stvoren za to. U scenariju takve scene, međutim, nije bilo, ali je Ford toga dana sahranu snimio i u montaži je stavio u film.

Scena u kojoj glumac i filmski producent Alek Boldvin ubija direktorku fotografije Halinu Hačins i ranjava reditelja Džoela Souzu sigurno se neće naći u vesternu „Rđa”. Slavni glumac u priči o posledicama jednog slučajnog ubistva tumači lik odmetnika. Boldvinova filmska ekipa je ovih oktobarskih dana radila na lokaciji u Novom Meksiku, gde su se još pedesetih godina snimali vesterni. Na red je došlo snimanje scene u kojoj Boldvin puca iz pištolja. Rekviziter mu je dao oružje, glasno i jasno obavestivši članove ekipe da je rekvizit bezbedan, a već u sledećem trenutku pištolj je opalio.

Ford je neplaniranu scenu sahrane snimio polovinom šezdesetih godina 20. veka, u jeku hladnoga rata, dok je smrtonosni metak iz Boldvinovog „hladnog oružja” (kako se u filmadžijskom žargonu naziva bezebedan rekvizit) ispaljen tokom aktuelnog sveopšteg svetskog meteža izazvanog nejenjavajućom pandemijom kovida 19. I upravo iz geopolitičkih razloga, ova dva vremenski udaljena, a suštinski srodna „filmska” događaja danas ne možemo sagledavati samo kao puke školske primere tradicionalno zamršenih odnosa između umetnosti i života. A pitanje je i ima li više ikakvog smisla uopšte raspravljati o dobroj, staroj autentičnosti, ili jednostavno treba prihvatiti vjeruju digitalnog doba da je i najmanje iskustvo pretvorivo u podatak, a da je i najsitniji podatak pretvoriv u novac!

Zbog svega ovoga Fordovo organizovanje filmske sahrane van konteksta zadate priče i Boldvinov stvarni smrtonosni pucanj iz nehata tokom snimanja priče o ubistvu iz nehata treba prevashodno shvatiti u najbukvalnijem smislu. Ko to uspe biće nagrađen pravim vatrometom metafora koji se na našem parčetu mračnoga neba može videti i kao još jedna priča o situaciji u savremenoj srpskoj kulturi.

Kobni angažmani

Ne, naša kultura, uprkos svemu, nije na izdisaju, ali su u mukotrpnoj borbi za njen goli opstanak u poslednjih godinu i po dana svoje živote dali mnogi umetnici i kulturni radnici. Ovo se pre svega odnosi na glumce koji se, usled prirode svog zanata, od samog početka pandemije nalaze na prvoj liniji zaražavanja i obolevanja.

Prošlogodišnje, gotovo tromesečno, „veliko zatvaranje” i prekid svih aktivnosti mnogim glumcima bez stalnog pozorišnog angažamana donelo je mučne egzistencijalne brige, dok su se potonje „otvaranje” i delimični povratak nekadašnjem icrpljujućem ritmu paralelnog rada u pozorištu i na snimanjima za neke ispostavili kao kobni. Otuda je tokom dugih pandemijskih bilo mnogo fordovskih „dana kao stvorenih” za scene sahrane u kojima su umrli glumci odigrali svoje poslednje uloge.

Svoju rolu gotovo bezumno hrabro igra i publika. Do koje mere je želja da se vidi nešto lepo (kako bi to rekao Slobodan Stojanović) veća od straha za sopstveni život, najbolje se vidi po broju gledalaca koji su pohrlili u bioskope u kojima se prikazuje film o Tomi Zdravkoviću. Ne možemo da znamo kako će neki budući sociolozi kulture i istoričari medicine tumačiti ovaj kulturološko-epidemijski fenomen, ali već sada možemo da zaključimo kako su redovi pred bioskopskim blagajnama pojedince iz nadležnih struktura opet „naterali” da ispolje svoju slepu odanost uznemirujućoj estetici populizma. Jednostavnu želju stotina hiljada građana Srbije da u mraku bioskopske sale ponovo čuju pesme jednog od najpopularnijih pevača narodne muzike i puste suzu nad predratnim životom koga više nema, aktuelni (ne)kultur-tregeri prepoznali su kao još jednu priliku da pokažu hronično pomanjkanje kreativnosti i imaginacije, što je rezultiralo pokretanjem inicijative sa podizanje spomenika Tomi Zdravkoviću! Šteta što Dragan Bjelogrlić nije snimio ovaj svoj film pre nekoliko godina. Možda bi u tom slučaju, pred ispražnjenim zdanjem beogradske železničke stanice, umesto stripovskog superheroja Stefana Nemanje, tamo sada stajao mermerni Toma! To bi uistinu bio autentični simbol onoga što svima koji se, puni nade u uspeh do Terazija penju Balkanskom ulicom, može da pruži Beograd.

Sajamska hala nekada puna ljubitelja knjige (Foto A. Vasiljević)

A naš glavni grad je i ove godine ostao bez jedne od manifestacija po kojoj je prepoznatljiv čak i u svetu. Uprkos najboljim namerama gradskih vlasti i sva tri udruženja domaćih izdavača, još jednom se nisu stekli sanitarni uslovi za održavanje jubilarnog, šezdeset i petog Međunarodnog sajma knjiga. Tokom godine predlagani su različiti načini na koje bi sajam ove godine ipak mogao da bude organizovan. Na kraju je ipak odlučeno da Sajma knjiga ne bude, čime je pre svega u korenu sprečeno širenje zaraze na mestu gde se poslednjih nekoliko meseci odvija odlično organizovana imunizacija stanovništva i gde su mnogi pisci i čitaoci primili sve tri doze vakcine protiv kovida 19.

Povlačenjem svečanosti knjige pred pružanjem zdravstvene usluge Beogradski sajam je simbolički ostao jedno od čvorišnih mesta naše kulture. Izdavači su, kao i prošle godine, oktobar proglasili mesecom sajamskih popusta. Najveći među njima u svojim knjižarama organizuju i druženje domaćih pisaca s čitaocima, dok neki drugi publici nude digitalne razgovore svojih autora o mnogim aktuelnim temama.

Sukob „na književnoj nagradi”

Jedna od njih je i nejenjavanje podela na domaćoj književnoj sceni izazvanih aktuelnom ideološkom matricom po kojoj se odvija dodeljivanje Ninove nagrade za roman godine. Ovaj rascep je postao toliki da se iz rešenosti dvadesetak eminentnih srpskih pisaca da članovima Ninovog žirija više ne šalju svoje knjige na uvid rodila književna nagrada „Beogradski pobednik”, koja će se pod okriljem Biblioteke grada Beograda dodeljivati za najbolji roman.

Tako će javnost krajem januara naredne godine navijački grozničavo iščekivati proglašenje dva dobitnika. Dobitnik Ninove nagrade će postati ljubimac odavno imaginarnog „kruga dvojke”, dok će laureat „Beogradskog pobednika” biti šampion jednako imaginarnog „Srpskog sveta”. Naravno da će aktuelni sukob na književnoj nagradi sigurno iznedriti po koje istinski vredno književno delo, ali nas i ovaj apsurd aktuelnog trenutka domaće kulturne scene vraća simboličkom značenju navedenih primera sa snimanja jednog bajatog i jednog taze vesterna.

No, ima vremena i da se na Beogradskom sajmu prime sve tri doze vakcine protiv kovida 19, ali i da ona scena pogreba ipak ne bude snimljena, a pravi metak uklonjen iz cevi scenskog rekvizita.

Konkretni prostor za konkretnu nadu nalazi se nedaleko od Meštrovićevog „Pobednika”. Reč je o Kosančićevom vencu, gde se do nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. nalazilo zdanje Narodne biblioteke Srbije, a gde bi, prema sve konkretnijim najavama, uskoro mogla da bude podignuta nova-stara zgrada biblioteke. Samim procesom pretvaranja inicijative u konkretan projekat, a potom i izgradnjom ove građevine, savremena srpska kultura bi, ne samo simbolički, mogla da povrati svoju već uveliko izgubljenu širinu.

Bilo bi zaista lepo da posetici 65. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, koji će biti održan krajem oktobra 2022. godine, budu u prilici da vide izložbu o toku rada na ostvarenju ove plemenite i dalekosežne zamisli. Do tada, otiđite na Sajam i vakcinišite se. I to je, za početak, sasvim dovoljno.

 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.