Referendumski cenzus uzburkao javnost

Predlog da ubuduće za uspeh referenduma nije potrebno da na glasanje izađe više od polovine upisanih birača, deo javnosti, kao i opozicionari koji su bojkotovali izbore, ocenio je kao nameru vlasti da „manipulacijom progura stvari koje nikada ne bi prošle”. Vladajuća koalicija, međutim, podseća da se zakonska rešenja samo usklađuju s Ustavom, kojim je propisano da je i za promenu najvišeg pravnog akta u zemlji potrebno da za to glasa većina izašlih građana. I deo opozicionara, takođe, ukazuje na ovu ustavnu odredbu, ali i podseća da „delimično apatične građane treba animirati i objasniti da imaju moć da učestvuju u odlukama važnim za državu”.

Poslanici Skupštine Srbije, kako je najavio njen predsednik Ivica Dačić, o ovom zakonu izjasniće se do kraja novembra kako bi, u skladu s njim, polovinom januara mogao da se održi referendum za promenu Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe. I dok se o amandmanima na Ustav dosta pisalo i govorilo u medijima, o novim referendumskim pravilima takoreći uopšte nije bilo reči. To je, verovatno, i razlog što je predlog zakona za većinu bio iznenađenje koje je deo opozicije dočekao na nož. Ko se još seća da je taj Ustav, o kome se dva dana glasalo da bi bio usvojen, propisao da svi zakoni moraju biti usklađeni s njim do 2008, a nisu. Zaboravili su to i oni koji su i pre 13 godina bili na vlasti, kao i u naredne četiri, a nisu baš ništa učinili po pitanju usklađivanja. To, međutim, ne opravdava vladajuću koaliciju što je prvo napisala zakon, a kad je on u delu javnosti dočekan oštrim kritikama, tek tada podsetila na pomenute odredbe. I da se o zakonu pričalo, sigurno ne bi izostale optužbe da se „sprema neka prevara”, ali bi znatno otupela oštricu takvih kritika.

Kakvi god bili komentari predloženog zakona, on će, sudeći po izjavama državnih zvaničnika, biti usvojen za nekih desetak dana. Ivica Dačić, ovih dana, poručuje „svima koji ovu temu politizuju tako što nas optužuju da se mi, eto, spremamo da bez 50 odsto građana promenimo najvažnije stvari u Ustavu”, da je to „jedna bezočna laž”. Dačić podseća da su izmene Zakona o referendumu predviđene Ustavom iz 2006, ali da se s tim zakasnilo „zato što su svi bili neodgovorni”. Dačić kaže: „Mi sada ne možemo da sprovedemo referendum o promeni Ustava, a da nismo promenili Zakon o referendumu, jer je Ustav promenjen u međuvremenu.”

(Foto D. Jevremović)

Dačićeva objašnjenja, međutim, nisu promenila ubeđenost lidera Dveri Boška Obradovića da se u ovoj promeni nešto ne skriva, on za „Politiku” kaže: „Sa ovakvim izmenama olakšan je put da vladajući režim nametne i sprovede bilo koju spornu političku ideju koju do sada nije mogao upravo zato što je uslov bio da većina građana izađe na referendum. Sada kada ne postoji taj uslov, nema ograničenja da odluke u Srbiji donosi manjina koja je organizovana i instruirana sa pozicije vlasti.”

Obradović ističe: „Suština direktne demokratije nije da o najvažnijim nacionalnim pitanjima odlučuje vlast, već građani na referendumu. Ali taj referendum mora biti zaista demokratski, a ne predmet raznih manipulacija i prevara. Na ovaj način vlast može da progura ono što nikad ne bi prošlo u Srbiji, kao što je promena Ustava u vreme skupštine bez opozicije, priznanje lažne države Kosovo, ulazak u NATO, ’Rio Tinto’... Srpski pokret Dveri će pozvati sve građane Srbije da ne izlaze na referendum koji pokreće Narodna skupština u kojoj nema opozicije jer taj referendum, kao i aktuelni skupštinski saziv nisu demokratski. Bilo kakav predlog vlasti za promenu Ustava o kome nije bilo javne rasprave u skupštini i u medijima ne može biti stavljen na referendum jer građani mogu da se izjašnjavaju samo o onome o čemu su informisani, a ne da im se nešto nameće.”

Jelena Žarić Kovačević (SNS), predsednica Odbora za ustavna i zakonodavna pitanja, koji je organizovao javne rasprave o promeni Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe i u razgovorima s Venecijanskom komisijom, koja je dala pozitivno mišljenje o promenama Ustava, ali i o Predlogu zakona o referendumu, ovako za „Politiku” komentariše kritike: „Primetila sam da oni koji su kritikovali izborne zakone koje su doneli sada kritikuju i ovaj zakon koji usklađujemo s Ustavom, a koji su oni doneli 2006. godine. U njemu jasno stoji formulacija – ’ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača’. Prema tome, ako od 2006. do danas to nije bio problem, ne vidim ni sada razlog da bude predmet kritike. S druge strane, Venecijanska komisija je u mišljenju ocenila da se vidi napredak u odnosu na nacrt istog zakona iz 2009. i da je postupljeno po njihovim preporukama i sugestijama. Većina onih koji su glasali je dovoljna da bi referendum uspeo. Dakle, radi se o evropskom standardu. Neki će većinu od izašlih birača smatrati pogodnom za manipulacije, neki će većinu od ukupnog broja birača takođe smatrati pogodnom za manipulacije. Mišljenja sam da u tom smislu bojazni nema, a legitimitet će u svakom slučaju biti utvrđen na osnovu ustavnih odredbi s kojima se usklađuje zakon o referendumu.”

Doktor pravnih nauka, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu i lider DSS-a Miloš Jovanović kaže za „Politiku” da „zakon ne derogira Ustav, budući da sam Ustav propisuje da bi on bio promenjen potrebno da za to na referendumu glasa većina od izašlih birača”. Ističe: „Dakle, sama po sebi ta stvar ne bi smela da šokira i skandalizuje.”

Na pitanje, da li ovakva odredba umanjuje legitimitet referenduma, Jovanović kaže: „Referendum je, kao i narodna inicijativa, nešto što zavisi od građana, odnosno da li su oni zainteresovani ili ne za određeno pitanje. Ja ne mislim da to nužno utiče na degradiranje legitimiteta institucije referenduma, no ono što je važnije od toga kad je reč o referendumu za promenu Ustava jeste da je rešenje u skladu sa onim koje postoji u Ustavu. Ono što ja vidim kao, uslovno rečeno, sporno jeste to da se sve radi zbog takozvanog evropskog puta Srbije koji, u suštini, postoji samo deklarativno i to na obe strane. Niti EU namerava, niti može da se u dogledno vreme širi, niti Srbija može da postane članica EU, a da prethodno ne reši pitanje statusa svoje južne pokrajine, i to u skladu sa zahtevima nekih važnih članica EU, pre svih Nemačke, dakle priznanjem, što je neprihvatljivo. Možda nije loše da država deklarativno bude na tom putu zbog kao stabilnosti, ali stabilnost u principu zavisi od toga koliko vam je snažna država, odnosno koliko ste kao država i nacija sposobni da uređujete svoje dvorište, da donosite zakone koji će braniti javni interes.”

Jovanović kaže da „sudbina našeg naroda i države prvenstveno zavisi od nas samih” i dodaje: „Što se tiče referenduma, mi imamo delimično apatično društvo, na građanima je da se probude. Nema te ustavne ili zakonske odredbe koja to može da popravi. Na građanima je da shvate da sudbinu zemlje ne drže samo političari, da Srbija nije ni Vučićeva, ni Đilasova, ni Miloša Jovanovića, nego svih nas. Najmanje što svaki građanin može da uradi, ako poštuje svoju državu, jeste da prati šta se radi, da izađe da glasa, bilo na izborima ili referendumu, ili da protestuje, aktivno bojkotuje, u svakom slučaju da aktivno učestvuje u životu svoje zemlje.”

Za one koji su zaboravili, podsećanje da su kad je, posle dvodnevnog glasanja i raznoraznog namicanja glasova, 2006. usvojen sadašnji Ustav, svi akteri u njegovom donošenju, a učestvovali su sve stranke osim LSV-a i LDP-a, koje su aktivno pozivale na bojkot, kao najveći njegov kvalitet navodili to što će mnogo lakše moći da se promeni.