Četvrtak, 27.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Srpska pravoslavna crkva u 21. veku

Zasađeno seme iskrene posvećenosti iznedrilo je i sadašnjeg ’mladog’ patrijarha Porfirija (neizbežno je duhovito poređenje sa Sorentinovim ’Mladim papom’), kao i episkope koje je on nedavno postavio. Prvi put posle mnogo vekova na ustoličenju jednog od njih u Hramu Svetog Save orilo se tzv. vizantijsko pojanje, odnosno predanjski molitveni melos istočne crkve. Delovalo je kao da se srpska crkva vraća svojim izvorima – daleko od folklora, etničkog pripadanja i svakodnevnog malodušnog trvenja
Патријарх Порфирије на премијери филма „Божији човек” (Фото М. Спасојевић)

Mnogo smo puta do sada pisali o srpskom pravoslavlju, o njegovoj obnovi devedesetih godina 20. veka, o kulturnim specifičnostima njegove interpretacije, o povezanosti etničkog i konfesionalnog identiteta i o mnogim drugim temama u vezi sa Srpskom pravoslavnom crkvom, njene obrede, i njeno neprestano balansiranje između istorijskih i narodnih tradicija i propovedanja „jedine novine pod kapom nebeskom”, vaskrsloga Hrista.

Povratak pravoslavlju nije bio samo naš identitetski iskorak iz moderne. On je pratio postsocijalističku tranziciju u svim tradicionalno pravoslavnim evropskim zemljama. I više od toga, bio je deo globalne revitalizacije interesovanja za religiju koja se dešavala u okvirima evroameričke civilizacije već tokom osme dekade prošlog veka. Novu religioznost svuda je odlikovao visok stepen eklekticizma – kombinovanja različitih religijskih i uopšte duhovnih tradicija, verovanja i praksi. U pravoslavnim zemljama on se ogledao upravo u stvaranju ili obnavljanju mešavine narodnih, prethrišćanskih i nehrišćanskih shvatanja i učenja crkve. Uz sve to, moderni način života, sveopšti konzumerizam, te nespremnost velikog dela sveštenstva da i samo raskrsti s folklornim nanosima, doprinosili su svojevrsnoj unutrašnjoj sekularizaciji crkve koja, tako je barem delovalo, nije imala dovoljno kapaciteta da na pravi način svedoči istinu.

Mejnstrim pravoslavlja postao je, tako, za veliki deo javnosti jedina slika vere, čemu su doprineli i akademski, a posebno medijski govor. Oni su najčešće bili usredsređeni na negativne pojave, dok su „zdravi tokovi” crkvenog života i obnove ostajali u njihovoj senci. Loše stvari su uvek zanimljivija vest od dobrih. Međutim, ispod tog „imidža” crkve kao jednomislene, konzervativne, nesamokritične i nazadne ustanove, postojala su iskrena nastojanja da se izvrši temeljni preobražaj u pravcu obnove ranohrišćanskog i vaseljenskog predanja. To je bilo posebno očigledno upravo početkom devedesetih godina kada su u crkvu pohrlili mnogi mladi ljudi, tragajući za novim identitetskim uporištem, stamenijim od svih dotadašnjih: kosmopolite, pobunjenici, hipici, rokeri, levičari, Jugosloveni… našli su u crkvi okvire postojanja u kojima su na najbolji način bili harmonizovani nacionalno pripadanje i svečovečanski karakter hrišćanstva.

Paralelno s regionalnim geopolitičkim previranjima, u kojima su sve tradicionalne verske zajednice imale značajnu ulogu, unutar SPC se dešavala obnova manastira i manastirskih obitelji, predanjskog pojanja i živopisanja, izgradnja hramova, razvoj izdavaštva, osnivanje medijskih centara, škola i radionica, unapređivanje studija teologije, uvođenje verske nastave, otvaranje rehabilitacionih centara i narodnih kuhinja itd. Čitav ovaj duhovni i društveni pokret bio je u službi uspostavljanja i održavanja liturgijskog života, kao centralne i sveobuhvatne tačke sabranja hrišćanske zajednice. Bilo je u samoj crkvi, a i danas još uvek ima, mnogo otpora ovom procesu. Etnofiletizam, maloverje, nedostatak revnosti, srebroljublje, birokratski mentalitet, a nadasve inercija okoštalih institucionalnih struktura, u kombinaciji s medijskim spekulacijama o politizaciji crkve i desekularizaciji države, održavaju loš opšti utisak o ulozi crkve u savremenom srpskom društvu. Međutim, antropolozi su još odavno utvrdili da institucije ne misle, već da misle ljudi koji delaju unutar njih.

Ukoliko se osvrnemo unazad, možemo reći da je tokom minulih decenija nekoliko episkopa odigralo ključnu ulogu u obnovi i izgradnji SPC. Iako su neki od njih često optuživani za nacionalizam i ratno huškanje, njihova misionarska i pastirska delatnost učinili su ih čvrstim stubovima srpskog pravoslavlja. Episkopi i mitropoliti: Danilo, Amfilohije, Atanasije, Artemije, Irinej, Pavle, naslednici Nikolaja i učenici Justina, i sami vrhunski intelektualci, mahom obrazovani na prestižnim svetskim univerzitetima, erudite, poliglote, pisci, služitelji, utešitelji, askete, graditelji i diplomate, svedočili su svojim delanjem o najvišim zahtevima hrišćanskog života i pravoslavne vere. Na pojilu njihove mudrosti i ljubavi prema crkvi i narodu odgojeni su i mnogi mlađi episkopi. Neki od njih bili su tek na početku svog tragalačkog puta krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka. Tada zasađeno seme iskrene posvećenosti iznedrilo je i sadašnjeg „mladog” patrijarha Porfirija (neizbežno je duhovito poređenje sa Sorentinovim „Mladim papom”), kao i episkope koje je on nedavno postavio. Prvi put posle mnogo vekova na ustoličenju jednog od njih u Hramu Svetog Save orilo se tzv. vizantijsko pojanje, odnosno predanjski molitveni melos istočne crkve. Delovalo je kao da se srpska crkva vraća svojim izvorima – daleko od folklora, etničkog pripadanja i svakodnevnog malodušnog trvenja.

Da li je došlo vreme žetve? Globalna dešavanja svih vrsta svedoče da jeste i da iz te žetve neće biti izuzet niko. Da li će se ispostaviti da smo kukolj ili zlatno seme „koje daje dobar plod”, zavisi i zavisiće od razumevanja jedne nedavne pouke patrijarha Porfirija: „Ljubav nije moralna vrlina, ona nije religiozna vrednost niti osećaj, već snaga koja se pojavljuje iz slabosti. Ljubav je savršeno nejaka jer je odustala od svake agresije. Ljubav je potpuno neosvojiva jer je najveća moć na svetu. Ako čovek ne voli, onda pada u naručje greha neosetljivosti, u vlast sile socijalne ravnodušnosti.” Dakle, sudbinu naroda i čitavog sveta odrediće odgovor na pitanje da li imamo takvu ljubav. A pitanje je upućeno svima: i crkvi, i državi, i vernicima, i ateistima, i pravoslavnima i inovernima, i episkopima, i laicima.

Naučni savetnik u Etnografskom institutu SANU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovan Urosevic
Ne vidim po cemu je trenutni patrijarh slican Sorentinovom mladom papi? Mladi papa je moderan i energican episkop koji pokusava da uskladi Crkvu sa modernim veremenom. Koje su tacno slicnosti sa nasim trenutnim patrijarhom?
Jimmy
Porfirije je za pocetak prvi patrijarh koji koristi drustvene mreze da komunicira sa javnocscu, prevashodno sa mladima. Drugo, neki ga nazivaju "rokenrol patrijarhom" zbog muzickog ukusa, jer nijedan patrijarh do sada nije naginjao ka tom muzickom pravcu, a uz to je dobar prijatelj sa Canetom iz Partibrejkersa. Dosta neobicno za inace izuzetno konzervativnu instituciju kakva je SPC. Nije isto kao mladi papa, ali jeste veliki iskorak ka modernom vremenu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.