Zaustavno vreme

Oni koji vole fudbal, posebno stariji gledaoci, sa setom se sećaju legendarnih utakmica reprezentacije i klubova koje su prenošene na televiziji.

Kada je Karasi postigao gol na meču s Grčkom uz glas Vladana Stojakovića „provukao” se poklič jednog navijača „ima boga”, zbog čega je čuveni Vladanko morao da piše izjavu jer u Titovom vremenu ta reč na televiziji bila je zabranjena.

I danas nam u ušima odzvanja glas Madena Delića i njegove rečenice „ljudi, da li je ovo moguće”, „kuda Simoviću”, „Radanović, Radanović”, izgovorene na utakmici s Bugarskom u Splitu. U legendu su ušli u golovi Katalinskog na Vald stadionu protiv Španije, Džajićev u meču s Englezima u Rimu, Piksijevi, takođe, protiv Španaca, ali i neponovljivo „nebo se otvorilo” Milojka Pantića u Zvezdinom pohodu ka Bariju.

U vreme ovih događaja mogli smo da gledamo samo jedan televizijski program, a ovakve utakmice danima su iščekivane i predstavljale su pravu atrakciju i uživanje.

A danas s desetina ekrana prosto smo bombardovani prenosima fudbala sa svih meridijana.

Dešava se da u jednom danu televizijski gledalac s daljinskim upravljačem u ruci, ako je dokon i ne zna šta će sa sobom, može naizmenično da gleda više od 30 utakmica.

I sada ima dramatičnih mečeva, sjajnih golova, driblinga, pravih majstorija, ali se stiče utisak da sadašnji TV komentatori nisu na nivou svojih prethodnika.

Vladan Stojaković, Mladen Delić, Milorad Đurković, Božo Sušec, Petar Lazović, Boris Mutić, Sead Hadžijahić, Zoran Popovski, Milojko Pantić ili Zvonko Mihajlovski imali su, svako na svoj način, autentični šarm i stil, plenili su svojim načinom kako su prenosili atmosferu s prepunih stadiona.

Svi oni su razumeli i voleli fudbal. Ozbiljno su se pripremali za prenose, gledali treninge, razgovarali s trenerima i igračima. U početku komentatori su bili blizu klupa, pa su često mogli i da čuju šta treneri traže od svojih igrača, imali su svoje „insajdere” u klubovima koji su im odavali male tajne koje su oni saopštavali gledaocima tokom prenosa.

Ruku na srce, i sada na kablovskim kanalima ima vrlo dobrih komentatora, ali većina koristi podatke s interneta.

Ne možete ih često videti na stadionima, a prava je retkost da zalutaju na neki trening, na utakmice omladinskih selekcija ili nižerazrednih liga. A baš tu se peče zanat i stiče iskustvo.

Uglavnom se javljaju iz udobnih „gluvih soba” sa stotinama nepotrebnih informacija i podataka koji se, najčešće, odnose na privatni život fudbalera.

Nažalost, ima i onih kojima nedostaje elementarna pismenost pa tako jedan uporno godinama govori „zaostavno vreme”, misleći na period za nadoknadu vremena posle isteka regularnog toka utakmice.

Uvek sam se pitao da li na RTS-u ima lektora ili nekog dobronamernog kolege koji može da mu kaže da jedino vreme ne može da stane.

Ali, izgleda da nema: on uporno ponavlja tu besmislenu i rogobatnu rečenicu.

Do svetskog prvenstva u Kataru ostalo je oko godinu dana.

Za njih su pripreme već počele, a TV gledaoci s pravom očekuju da i TV komentatori budu na nivou Piksijevih izabranika.
(Autor je novinar)