Ko se i kako u Srbiji suočava s realnošću

Kad bi se u Srbiji birala reč godine, u ovoj na izmaku ubedljivo bi pobedila – realnost. Nema toga ko se javno obraćao, o čemu god da je govorio, a da nije pomenuo realnost i nužnost suočavanja s njom. I svi su u pravu. Međutim, svi imaju svoju, samo njima i uskom krugu istomišljenika vidljivu realnost, pa je zato i ova „reč godine”, baš kao i ona davno pre nje – demokratija, obesmišljena i pretvorena u običnu floskulu.

Ko god je makar i površno pratio analize i izjave raznih ljudi, na vlasti i u opoziciji i njima bliskih, o stanju u zemlji, privredi, zdravstvu, kulturi, medijima, sportu, bilo čemu, a ne pripada nijednoj od ovih grupa, zaključio je da je većina njih odavno izgubila kontakt sa stvarnim svetom oko sebe. Mnogi od onih koji druge „suočavaju” s realnošću, čini se, ne mogu ili neće sami s njom da se suoče. I ljuti su na sve koji se usude da kažu da njihovo viđenje baš i ne odgovara stvarnom stanju.

Da su, na primer, oni koji su prošlogodišnje parlamentarne izbore bojkotovali, tvrdeći da oni uopšte ne postoje, posle njihovog održavanja realno sagledali stvari, uvideli bi da je rezultat „nepostojećih izbora” realna vlast koja donosi zakone i odluke s vrlo realnim uticajem na život građana. Shvatili bi gde greše i izvukli pouke. Ali nisu. Nastavili su još žešće da vređaju sve koji su glasali za „diktatora i uzurpatora Aleksandra Vučića”, one koji se usude da kažu da je „diktator” uradio nešto dobro za zemlju i građane, a „omaklo” mu se i to, kao i one koji se samo nađu na istom mestu gde i Vučić.

Glasači naprednjaka za pomenute i za našu, kako sami sebe zovu, elitu, „glupi” su, „nesposobni da razumeju stvari”, „ucenjeni”, „korumpirani”, da navedemo samo najbenignije uvrede. Istraživači javnog mnjenja koji su do sada davali prilično dobre prognoze izbornih rezultata, toliko su naljutili Dragana Đilasa da ih je proglasio Vučićevim plaćenicima i još napisao protestno pismo jednoj od agencija koja je, inače, ogranak međunarodne agencije. Ima svoja istraživanja u kojima je takoreći do nogu potukao „primitivce” na vlasti. Ni on, ni drugi nisu primetili da odavno u javnost nisu „procurili” rezultati istraživanja jedne zapadne agencije rađene za potrebe ambasade jedne zemlje, a rade ih i dalje. Ne „cure” već godinama, a kad su „curili”, uvek su bili vrlo slični rezultatima agencija koje su naljutile Đilasa. Uvek je dobro bodriti sebe, ali se samo bodrenjem i porukama svima koji bilo šta rade u državnim organima – „nećete moći da se izvučete da niste znali” – neće stići do cilja. Potrebno je mnogo ozbiljnog rada, jasnih predloga rešenja za svaki problem u državi, a rešenje za, na primer, problem Kosova i Metohije svakako nije Deklaracija o pomirenju sa Albancima. I to je realnost.

Koliko moraš da budeš van svake realnosti pa da doneseš Deklaraciju o revanšizmu, kao Vuk Jeremić, i da očekuješ dobar izborni rezultat? Ko još veruje da može pridobiti birače obećanjem da će u prvih sto dana vlasti doneti propise o lustraciji, ispitivanju porekla imovine i oduzimanju nelegalno stečene imovine, o specijalnom tužiocu za visoku korupciju i politički kriminal, javnim nabavkama, profesionalizaciji državne uprave, javnih službi i ustanova i državnih preduzeća i oduzimanjem nacionalnih televizijskih frekvencija emiterima koji su prekršili standarde objektivnog i istinitog izveštavanja. Biće i zabrana rada pojedincima, političkim strankama i drugim organizacijama koje su pogazile Ustav... Možda autoru ovog spiska ovo zvuči kao lepo obećanje, većinu, međutim, podseća na otvorenu pretnju.

Raspoloženje građana Srbije ne može se sagledati u Briselu i Vašingtonu, nego u Prilikama, Goračićima, Nedeljicama, Dudovici, Jaši Tomiću... U selima i gradovima ove zemlje. Ne dobijaju se glasovi u Srbiji pričom u Vašingtonu da nigde nije tako strašno kao u Srbiji, kojom vlada sam đavo Aleksandra Vučića, pa užasni medijski mrak, progon neistomišljenika, zveckanje oružjem, ugrožavanje mira u regionu, traženjem sankcija za ovdašnje privrednike... Da ne živim u ovoj zemlji, na smrt bih se uplašila od takvog zla, ovako se pitam kako je moguće ovako nešto reći i ne postideti se, makar malo.

Sve što su od tih putovanja dobili jesu lepe „slike” s nasmejanim američkim specijalnim izaslanikom Gabrijelom Eskobarom za porodični album ili, što je, misle, još bolje, za društvene mreže. Srbiji je, nažalost, u raznim izveštajima pridodato još upozorenja, „zabrinutosti”, pretnji... Naravno, sve zbog brige za to kako žive građani ove zemlje, a ne zbog odbijanja vlasti da se „suoči s realnošću”, da prizna samoproglašenu nezavisnost Kosova, pomogne u gašenju Republike Srpske, ili makar da uvede sankcije Miloradu Dodiku, prizna da je u Srebrenici počinjen genocid. Koliko god loše mislili o pameti ovdašnjeg naroda, niko nije baš toliko glup da u ovu bajku o zabrinutosti poveruje. Ne zato što žive u neznanju zbog medijskog mraka, već zbog zdravog razuma i sposobnosti da sagledaju realnost.

Aleksandar Vučić, ako baš mora, a to znači kad proceni od čega će imati više političke štete, ume da se suoči s realnošću. Brzopotezno je povukao Zakon o eksproprijaciji i inicirao izmene Zakona o referendumu, mada je tvrdio da je odličan, objasnivši da je to uradio kad je proučio primedbe koje je dobio s više strana. Video je i ljude na protestima protiv tih zakona i ocenio da je to „respektabilan broj”, a posebno ga je pogodilo što je tamo video našu olimpijsku šampionu Jovanu Preković jer zna, kako je rekao, da ona voli svoju zemlju. Za razliku od svojih političkih protivnika, Vučiću na pamet nije palo da izvređa Prekovićevu, kao što nije vređao pokojnog Dušana Ivkovića, legendarnog košarkaškog trenera, kad je protestovao zbog noćnog rušenja u Savamali za potrebe „Beograda na vodi”. Zna da se to ne radi.

Vučićevi poslanici, koji ne mogu ni o čemu da diskutuju, a da se bar pet puta ne pozovu na njegove reči, međutim, nisu čuli da je, po njegovim rečima, na protestima bio „respektabilan broj ljudi”, pa je većina pričala o „šačici nezadovoljnih”. Ako ih bar povremeno sluša, a preozbiljan je političar da bi to propustio, morao bi da vidi da toliki hvalospevi i pozivanje na njega mogu da mu donesu i doneće mu političku štetu. Mnogi od onih koji napišu referat o njemu tako pokrivaju svoje nepodopštine, koje se knjiže na njegov konto, pa će njemu stići i na naplatu. Kad, videćemo, ali jednog dana hoće sigurno.

Mogao bi predsednik Vučić da se seti kako se ponašao prvi potpredsednik vlade Vučić, a umeo je da poziva lidere parlamentarnih stranaka u vladu na sastanke i na razgovore o stanju u zemlji, spoljnopolitičkoj situaciji. Kad bi se toga setio, video bi da je bilo manje tenzija. Mogao bi i u praksi da primeni sopstvene reči da se u ovoj zemlji pita njen narod, a odluke donosi njena vlast, a nekako se čini da se mnogo više pitaju neke nevladine organizacije, uprkos njegovoj priči da se one neće mešati u državna posla.

Nije dovoljno reći, kao što je Vučić rekao da niko neće gaziti Narodnu skupštinu, kad je, u svojoj bahatosti, vlada „’ladno” rekla da je izglasani zakon povukla iz skupštinske procedure, mada je Vučićev dopis da nije potpisao Zakon o eksproprijaciji stigao u parlament nekoliko sati kasnije. Morao bi da objasni pojedinim ministrima da oni odgovaraju poslanicima, pa bi, bez obzira na onoliki broj naprednjaka u klupama, osnovni red bio da pokažu makar odglumljeno poštovanje prema skupštini. A pojedini dozvoljavaju sebi da se izdiru i na poslanike i na predsednika skupštine.

Ovih dana su tabloidi pisali o svađi predsednika parlamenta Ivice Dačića s ministarkom za evrointegracije na sednici Nacionalnog konventa o EU, posvećenoj referendumu za promenu Ustava. Za njih je to bila dobra senzacionalna priča koja prodaje novine. Suština naše tužne stvarnosti potpuno je zanemarena – povod ove svađe, a to je bila opravdana Dačićeva primedba da „nije korektno što članovi radne grupe, u čijoj je nadležnosti oblast vladavine prava i promena Ustava, ne učestvuju u procesu koji su sami tražili”. Na njegovu opasku – „dođe mi, kad vas čujem, da povučem predlog za promenu Ustava”, koordinatorka NK Nataša Dragojlović mu je dobacila da ne može da povuče. Gospodine predsedniče Vučiću, čini se da naš parlament može da gazi ko i kako hoće. I to je realnost.