Petak, 12.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Božićni vaskrs naših nada

Srce mi je tuklo kao u mladog zeca dok sam se uoči Badnjeg dana u prepunom autobusu u kojem se osećao pomešani miris crnog luka i girica – iz Beograda približavao zavičaju. Priljubljen uz hladno autobusko prozorsko okno osećao sam kako mi se dah ubrzava kad ugledam prepoznatljive krajolike i dolinu zaleđene Morave – uz koju vijuga put koji vodi do moje rodne kuće

Ponovo će Božić. A kao da je bio juče. Trista šezdeset i kusur dana protutnjalo je unepovrat. U jurnjavi za životom pocepali smo još jedan par cipela. Neko je smršao a neko je nabacio koje kilo. Nismo ništa pametniji – samo smo stariji. Kalendarski –  godinu, a mnogi i mnogostruko više. Onoliko koliko je ko bio postojan i kuražan, koliko je uspeo da se odupre i ne preda se. Kad se pogledam u ogledalo – ni za sebe nisam siguran? Da li sam previše posedeo? Jesu li moji podočnjaci modriji nego što bi trebalo? Koliko ove godine teže pertlam cipele? Smem li kad me uhvati crveno na semaforu da potrčim na pešačkom prelazu? Koliko u dozeru sa mojom terapijom ima više raznobojnih tableta? Verujem da znam koliko mi treba, nešto mi se kazuje i samo, ali ipak – na mnoga pitanja nemam odgovore?

Znam kako je i tamo na selu i ovde u gradu. Znam jer živim raspolućen i raskrečen kao vrana na dva koca. Dok vozim kad odlazim na selo, ili kada se iz sela vraćam – ne umem da dokučim zbog čega sam setan i dešperatan. Moguće zbog toga što ni tamo ni ovde sve ređe prepoznajem nadu. Zašto je to tako? Jesam li otupeo? Jesam li postao imun na životne radosti? Da li je zbilja tako ili je greška i kvar u meni, u mojoj duši, u mom oku i srcu…

O Bože, kako je nekada bilo – kako sam se radovao Božiću kad sam bio mlad.

Srce mi je tuklo kao u mladog zeca dok sam se uoči Badnjeg dana u prepunom autobusu u kojem se osećao pomešani miris crnog luka i girica – iz Beograda približavao zavičaju.  Priljubljen uz hladno autobusko prozorsko okno osećao sam kako mi se dah ubrzava kad ugledam prepoznatljive krajolike i dolinu zaleđene Morave – uz koju vijuga put koji vodi do moje rodne kuće. U kojoj me čekala toplina roditeljskog doma, sigurnost, bezbrižnost i osmeh moje majke. Sećam se – povrataka u glavni grad sa plećkom pečenja od božićne pečenice, sa teglom slatkog od dunja i mladog kajmaka u torbi.  Sećam se uzbuđenja koje me je obuzimalo kad uočim solitere na Konjarniku i Šumicama, kad ih vidim kao rasklaćene kutnjake na obodu gradske čeljusti – kako dominiraju u vidokrugu Malog Mokrog Luga, Dušanovca i Voždovca… Snovi, radost i nada, hrabrost i odlučnost za borbu – u oba smera.

A danas, danas je sve drugačije…

Dok putujem prema selu u mojoj kolovoznoj traci vozači mi ablenduju jer sam zaboravio da isključim migavac? Zagledan u perspektivu auto-puta, vozim rutinski opsednut brigama, dilemama i mislima? Brigama – koje brine sav normalan svet, dilemama – kuda idemo i šta nas čeka, mislima –šta će me dočekati kad stignem u selo? Za koga će mi javiti da je otišao Bogu na istinu?

Ko je teško bolestan a nema uput i nikakve šanse da na klinikama u glavnom gradu potraži spas?

Morava, zalazak sunca (Foto M. Stefanović)

Ko će mi ubrzo čim stignem i parkiram usplahireno ući u dvorište sa lekarskim nalazima u rukama i nadom da ću uspeti da prokrčim za njega nesavladiv put do operacionih sala i specijalističkih kabineta u metropoli? Da rabeći sopstvenu prepoznatljivost molim prijatelje doktore za stent na Dedinju, za pejsmejker na Kardiologiji Kliničkog centra, za pregled na VMA, za krevet na Bežanijskoj kosi ili kuk na Banjici? Jer i oni koji oru i kose, koji seju, žanju, kopaju, pleve, prskaju i zalivaju, kojih je nažalost sve manje – imaju pravo na izlečenje i na život… I na dostojanstvenu smrt…

Nekada su na sahrane i parastose išli naši očevi – sada je došao red na nas.

Jedva da se mogu setiti koliko se u mom okruženju,  našoj familiji, u komšiluku, u porodicama prijatelja sa kojima radim – rodilo dece? Prsti jedne ruke su dovoljni. A koliko dragih i bliskih osoba smo ispratili na onaj svet?  Kada su u pitanju javni ljudi, umetnici, slikari, kompozitori, kolege glumci, narodni pevači i svirači – kao da je u pitanju kosidba?

Hoće li se nastaviti zastrašujući otkosi preranih odlazaka najdarovitijih i najomiljenijih među nama: Vojkan Borisavljević, Sanja Ilić, Mira Furlan, Đorđe Balašević, Boris Komnenić, Miloš Šobajić, Dragoljub Đuričić, Zafir Hadžimanov, Dragan Živković Tozovac, Novica Negovanović, Feđa Stojanović, Đorđe Marjanović, Lane Gutović, Dušan Duda Ivković, Minja Subota, Nenad Nenadović, Ivan Tasovac, Marko Živić, Marinko Rokvić, Merima Njegomir…Neka im je slava i večnaja pamjat. Ipak – dokle više? U surovoj tamnoj statistici sa kojom smo se suočili ovih dana, u Srbiji je 2021. godine preminulo 75.000 ljudi više nego što je rođeno? Procentualno to je 26 odsto  više umrlih nego rođenih? Strašno…

Da li mi to kao narod nestajemo? Čuvenom američkom milijarderu Dejvidu Rokfeleru su šest puta presađivali srce. Hteli su i sedmi put. Nije moglo. Živeo je 101 godinu. Hteo je još – nije moglo. Došao mu je sudnji dan kao i svakom drugom smrtniku. Jer, niko se nije rodio – a da nije otišao na večni put.

Samo se jedan vratio i vaskrsao. Sin majke Božije Isus Hrist – čije rođenje slavimo i ovog Božića.

Na puškometu iskušenja koja nas gotovo svakodnevno sučeljavaju sa smrću, pogotovu u vrtlogu kovid zaraze koja mutira i pokazuje neslućene modele preživljavanja na štetu miliona ljudi u celom svetu – možda bi kao nikada pre valjalo da se pomolimo za zdravlje, za spas, za mir i spokoj u nama samima. Za vaskrs naših nada, za napredak i boljitak pokolenja koja dolaze iza nas.

Hristos se rodi…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Вукица
Кад је човек затрпан оволиким силним бригама, не помажу много молитве. Предлажем господину Бајићу да наше бриге врати нама, а да своје задржи, да га, као онај камичак у ципели, подсећају да је још жив. Ваистину се роди!
Vojislav
Odlično viđenje Bajića.
dusan1
Možda nije mesto u novinama da te-vas Radoše obavestim da je ne večni put u 54, god. otišla i Verica Trajković (iz Bogdanja rođena u Medveđi) . Ne od korone nego zbog korone skoro dve godine nije mogla da dođe do lekara da se pobrinu oko štitne žlezde . Kad je došla bilo je kasno . A opet umrla je par dana nakon što je saznala da će joj sin po prvi put postati otac a ona nije dočekala da bude baba ! Za one koji ne znaju Verica je iz kuće u kojoj žive prijatelj Mitar i Petrojka .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.