Čuvar državnog pečata srpskih klavira

Prema pouzdanom kazivanju, a bez uobičajenog preterivanja, devetnaesti vek je od značaja za srpsku instrumentalnu istoriju. Naime, sredinom pomenutog veka u Srbiju, tačnije u Šabac, alijas „Mali Pariz“, banuo je među gusle PRVI klavir (porodica Obrenović) koji označava početak instrumentalizacije Srbije. Dalji klavirski razvoj toliko je „uznapredovao“ da danas, po mojoj slobodnoj proceni, jer ko bi se usudio da se bavi statistikom kada nisu u pitanju izbori, jedna dirka upotrebljivog klavira dolazi na nekoliko hiljada Srba. Namerno kažem upotrebljivog jer u novim, novokomponovanim vilama, useljeno je mnoštvo klavira koji su van upotrebe, a služe kao „pejzaž“ knjigama kupljenim „na metar“. Ali, u „podobno“ vreme bilo je u Srbiji ambijenata u kojima se čuo zvuk klavira. U rukama, kao dokaz, držim štampani program Bemusa iz 1977. godine. U nameri da se svetu prikaže koliko smo mi klavirska nacija, na prvoj strani programa objavljena je fotografija koja prikazuje druga Tita kako svira po belom klaviru ukrašenom zlatnim ornamentima. Da bi bilo upečatljivije, drug nam Tito svira napamet, bez nota, jer tako se radilo u bravarskim radionicama.

Prisećam se da me je, nekoliko godina kasnije, gradonačelnik Svetozareva (danas Jagodine), koga pamtim sa simpatijama jer je krišom često dolazio u Beograd da sluša operu, pozvao da osnujemo „Muzičke jeseni Svetozareva“. U tom gradu, koji je očigledno držao do sebe, a i dan-danas to pokazuje, mada sa izmenjenom muzičkom matricom, prilagođenom ukusu predsednika države, desila se jedna drugačija priča o srpskom klaviru. U nameri da nađem adekvatan prostor za muziku, odveden sam u salu, tada prestižnog, hotela „Ćuran“. Razgledajući salu u kojoj je dan pre, očigledno, bila terevenka, u uglu sale ispod brda poslužavnika sa otpacima hrane i gomilom poluispijenih čaša i flaša, otkrio sam beli polukoncertni klavir marke „stenvej“! Zapanjen, pitao sam kako je tako vredan klavir tu dospeo!? Odgovorili su mi da je kupljen, đuture, sa ostalim inventarom! Kupcu se poklopac klavira činio pogodnim i prostranim za odlaganje svadbenih i drugih produkata.

Pronalazak „stenveja“ u zemlji čuda objavila je „Politika“, a ja sam dobio laskavu titulu prvog klavirskog istraživača. Nešto kao klavirskosrpski Kusto. Dalja „istraživanja“ dovela su u vezu šabački klavir, nadu civilizacijskog instrumentalnog napretka, sa sadašnjim klavirskim stanjem. Pre kratkog vremena razgovaram telefonom sa profesorkom klavira muzičke škole u srcu Šumadije. Pošto ona za vreme razgovora drži čas, čujem kako cela muzička škola ječi od najraštimovanijeg klavira, kante od klavira, koji ima svrhu da bude sredstvo za muzičko obrazovanje mladih Srpkinja i Srba. Ta „kanta“, od koje se šabački klavir stidi, razara i ono malo sluha koje ovaj narod poseduje. Nebeski poslenici srpskog naroda smatraju da smo mi prepuni sluha, a ne čuju da nismo u stanju da otpevamo himnu pre važnih utakmica i da nam je to „pevanje“ u skladu sa pomenutom kantom od klavira.

Sve što je ispričano i doživljeno, a odnosi se na klavire zemlje Srbije, ipak neće završiti na klavirskom đubrištu zahvaljujući razumu niškog gradonačelnika Smiljka Kostića koji je sprečio da izuzetno vredan klavir marke „stenvej“, koji je prodat na licitaciji kao deo stečajne mase Doma kulture, završi u jednom ugostiteljskom objektu („Politika“, 21. jul 2008). Da dodam. Sprečen je još jedan srpski klavirski „poligon“ za odlaganje ovala, flaša i čaša i zato predlažem da niškog gradonačelnika klaviristi Srbije proglase za čuvara državnog pečata srpskih klavira.