Televizijska nostalgija

Pojavom društvenih mreža novine, radio i televizija nisu više najbrži i najvažniji izvor informacija.

Starije generacije sa nostalgijom se sećaju nekih prošlih vremena kada smo imali mogućnost da se informišemo čitajući tri-četiri dnevna lista („Politika”, „Borba”, „Večernje novosti”, „Politika Ekspres”, „Sport”...), isto toliko mesečnika ili nedeljnika („Ilustrovana Politika”, „Bazar”, „Praktična žena”, „Nada”, „Duga” ...).

Imali smo Radio Beograd (dok se nisu pojavili Studio B, 202 i druge lokalne stanice...) i jedan televizijski kanal – Radio televiziju Beograd.

Radio Beograd je imao svoju publiku, a najslušanije su bile emisije „Novosti dana”, „Vreme sporta i razonode”, „Veselo veče”...

Studio B je bio sasvim drugačiji. Sa visprenim i vrckastim voditeljima, program je išao uživo i za kratko vreme odomaćio se u svim kućama u Beogradu i okolini dokle je dopirao njegov signal.

Pojavio se tada i Radio Šabac i napravio pravu revoluciju.

Možda će neko reći da je to bila preteča sadašnjih rijaliti programa, jer su se u emisiji  „Čestitke, pozdravi i želje” ispunjavale želje slušalaca, a emitovane su pesme koje su mnogi tada nazivali šundom.

Uz odabranu pesmu čestitao se rođendan, sklapanje braka, slava, odlaza i dolazak iz vojske, polazak u školu, kupovina traktora, rođenje, ali i prijatan ručak i nedeljno popodne.

Gledano sa ove vremenske distance, ta emisija je odslikavala vreme, ljude i njihove skromne želje i bila je puna empatije i međusobne ljubavi.

Ali, televizija, u to vreme kao novi medij, ipak je bila posebna atrakcija. Oko „malog ekrana” okupljale su se čitave porodice.

Dnevnik u pola osam je bio najgledaniji, ali i legendarne humorističke serije Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka praznile su ulice.

Posebna atrakcija i radost bili su veliki sportski događaji. Sve to zahvaljujući televiziji.

I dan-danas se prepričavaju utakmice fudbalske reprezentacije. Na svetskom prvenstvu u Čileu Šekularac je uvršćen u tim šampionata, Džajićev gol protiv Engleske kada je „slomio” kičmu Bobiju Muru vrteo se danima i noćima, a pamte se i golovi Katalinskog na Vald stadionu u Frankfurtu, Karasijev u Atini, Radanovićev u Splitu, Piksijev protiv Španije, Augentalerov autogol na „Marakani”, Zvezdini penali u Bariju...

U analima i na nekim starim trakama ostaju sećanja na medalje i uspehe Đurđe Bjedov, Vere Nikolić, Daneta Korice, Mate Parlova, Slobodana Kačara, košarkaša u Ljubljani ili spektakularne pobede Bobe Živojinovića i Monike Seleš...

Nezaboravni bokserski spektakli u kojima je svet oduševljavao čuveni Kasijus Klej, iako su održavani pred zoru po našem vremenu, milione ljudi i u tadašnjoj Jugoslaviji ostavljali su budnima.

Prateći ogromnu popularnost televizije koja je tada predstavljala novi prozor u svet, pojavljuju se nedeljne novine posvećene samo televiziji.

Izdavačka kuća Borba pokreće „TV novosti” (nešto kasnije Politika izdaje „Radio TV reviju”) koje objavljuju detaljan TV program, vesti o poznatim licima, o TV ličnostima, TV serijama i filmovima...

„TV novosti” su prisutne na svim važnim dešavanjima – premijerama, koncertima, na snimanjima serija i filmova, modnim revijama...

„TV novosti” pokreću razne akcije i dodeljuju brojne nagrade. Prvi put se bira najbolji glumački par. Čitaoci su tada izabrali Milenu Dravić i Ljubišu Samardžića.

Televizijski voditelji i novinari postaju prave TV zvezde i idoli mladih. Mića Orlović, Dušanka Kalanj,  Goran Milić, Oliver Mlakar, Željka Fatorini, Saša Zalepugin, Dina Čolić, Mersiha Čolaković, Danka Novović, Kamenko Katić, Dunja Lango, Helga Vlahović, Ljubivoje Ršumović,  Minimaks, Minja Subota, Miodrag Zdravković, Ljiljana Marković, Dragan Babić, Svetolik Mitić, Zaharije Trnavčević, Kosara Balabanović, Jovan Šćekić, Perica Slovenski, a posebno sportski komentatori Mladen Delić, Marko Marković, Dragan Nikitović, Vladanko Stojaković, Boris Mutić, Božo Sušec, Petar Lazović, Zoran Popovski, Sead Hadžijahić, Milorad Đurković,  uživaju ogromno poštovanje gledalaca i nalaze se na naslovnim stranama novina koje su posvećene televiziji i radiju.

Svi oni su bili vrhunski profesionalci, posvećeni poslu, pismeni, obrazovani i stalno su se usavršavali. Naravno, u tako uzbudljivom i dinamičnom poslu bilo je i sitnih grešaka.

Inventivni urednici „TV novosti” osmislili su divnu akciju „Mis i mister lapsus” za koju su sakupljane smešne i komične situacije kada se voditeljima obično „zavezao jezik” pa su neku reč, misao ili rečenicu izgovorili pogrešno.

Bilo je to, u pravim smislu te reči, vreme televizije.

I dan-danas se prepričavaju neki od tih lapsusa.

Zanimljivo je to što su obični gledaoci „lovili” greške i slali ih redakciji. Najviše takvih duhovitih omaški pravili su sportski komentatori, ali ni drugi nisu bili bez grešaka.

Dragan Nikitović: „Tadija Kačar je stariji od mlađeg brata”, Božo Sušec: „To je skladan par. On i njegov konj”, Marko Marković: „Nema više vremena da se završi utakmica”, Kamenko Katić:  „Sutra će biti toplije, jer stiže pogoršanje”, Ljerka Draženović: „Druže direktore dobili smo vest da jaja i dalje skaču”, Mira Adanja Polak: „Muškarci nemaju svoj dan žena”...

To su bila neka druga vremena. Pred kamerama i mikrofonima bili su ljudi koji su se školovali za taj posao. Od njih je TV gledalac mogao puno toga da nauči. Televizija je imala zadatak da informiše, ali i obrazuje.

A danas?

Najpre treba pogledati biografije ljudi koji vode televizije i uređuju te programe.

Koje televizijsko iskustvo imaju, gde su stekli ta znanja i od koga su učili novinarski zanat.

Danas postoji više televizijskih kanala nego novinara u vreme kada je u Srbiji bio jedan TV kanal i nekoliko radio-stanica.

Ko su ti ljudi koji nam se sada obraćaju iz te čarobne kutije, kojim putem su stigli na male ekrane i  koje nam poruke šalju?

Da li je obaveza televizije i sada da ima obrazovnu ulogu ili televizija služi da bi njeni vlasnici i vođe imali moć, uticaj i novac?

Koja je uloga regulatornog tela (REM) i do kada će gledalac, koji je obavezan da plaća pretplatu nacionalnoj televiziji, biti prinuđen da sa ekrana gleda nasilje, primitivizam, nedolične scene i individue kojima je potrebna ozbiljna pomoć.

Ostavljam vam da sami date odgovore na ova pitanja.

Na televizijama u kojima dominiraju rijaliti sadržaji svakodnevno su skandalozne scene nasilja, tuča i prostakluka.

Sada to nije ništa novo i nije iznenađenje. Naprotiv, što je bizarnije, to više privlači pažnju tabloida.

Sebe TV zvezdama nazivaju  voditelji koji su svoju karijeru gradili i time se hvale u „Zadrugama”, „Farmama” i drugim nakaradnim „formatima” kako vlasnici tih televizija nazivaju te sadržaje hvaleći se  rejtinzima i šerovima.

Scene seksa, vređanje, šutiranje, psovanje su u cilju dizanja rejtinga, a najava jedne od tih samozvanih zvezda da će voditi program bez odeće uklapa se u mozgove i „formate” tih medijskih magnata.

Ne bih želeo da spomenem  imena osoba koje sebe smatraju TV zvezdama, ali nazvati svešteno lice protojerejom-stafordom, a za počivšeg patrijarha Irineja reći „njegova svetlost” je  uvreda ove  časne profesije.

Mislio sam da će baš ta dva bizarna  i ružna primera urazumiti one koji odlučuju kome će omogućiti da se pojavljuje na ekranu, ali avaj. Postalo je još gore.

Što primitivnije, prizemnije i jeftinije, to je šansa još veća da takve osobe budu perjanice i lica kojima se te televizije hvale i ponose.

Novinar