Ideali srpskog Sretenja

Veliki istorijski događaji kojih se sećamo na Sretenje Gospodnje – početak Prvog srpskog ustanka (1804) i donošenje Sretenjskog ustava (1835) – odigrali su se pre dva veka. Protokom vremena stičemo sređeniju i produbljeniju sliku prošlosti, ali u isto vreme njene učesnike sve teže razumevamo. Ma koliko verovali da su nam bili slični, pažljivije posmatranje uvek će pokazati da u istoriji ništa nije onakvo kako nam na prvi pogled izgleda. Vožd Karađorđe, knez Miloš i njihovi savremenici bili su, po svom fizičkom i emocionalnom sastavu, različiti od nas. Život u Osmanskom carstvu u dobu Napoleonovih ratova, Bečkog kongresa i Svete alijanse bio je mnogo sličniji srednjem veku nego našem vremenu.

U isto vreme, u idealima i brigama ovih pokolenja, o kojima svedoče Vuk Karadžić, Prota Mateja Nenadović, srpski, austrijski, ruski, francuski svedoci, prepoznaćemo sebe i svoje vreme. Istorija je zbir prekida i trajanja, sličnosti i razlika između ponekad veoma udaljenih ljudi i epoha. Ima istoričara koji tvrde da proučavanje kontinuiteta i diskontinuiteta čini samu suštinu njihovog zanata.

Školovani smo i naviknuti da u svojoj nacionalnoj istoriji prepoznajemo diskontinuitete, da se vajkamo zbog propuštenih prilika, pogrešnih odluka i napuštenih tradicija. To našoj kulturi i javnom životu daje onu nesigurnost, pa i inferiornost pred „srećnijim, zapadnim narodima”, kakva je karakteristična za kolonizovane nacije izmišljenih istorija.

Obratimo zato pažnju na kontinuitete. Šta je to u 1804. i 1835. godini u čemu prepoznajemo neprekinuto trajanje, ono što je i danas živo, što pronalazimo u sopstvenom, ličnom i kolektivnom iskustvu? Šta je za nas, sada i ovde, nasleđe iz 1804. i 1835. godine?

Dva datuma koja se u Srbiji slave na Sretenje Gospodnje nemaju istu važnost u pamćenju srpskog naroda, ali ni u ukupnoj svetskoj istoriji. Karađorđev ustanak bio je početak izbavljenja iz vekova ropstva u tuđim carstvima. Njegova herojska ličnost, podvizi i požrtvovanost njegove seljačke vojske već tada su prepoznati kao znakovi spasenja Srba od „grehova otaca” i povratka Kosovskom zavetu. „Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!” kaže Njegoš u „Posveti Prahu Oca Srbije”. U istorijskoj sudbini srpskog naroda događaj iz 1804. odgovarao je eshatološkom značenju praznika Sretenja Gospodnjeg, kad je starom učenjaku Svetom Simeonu Bogoprimcu posle dugog čekanja bilo dato da ugleda put spasenja i prepozna Mesiju, novorođenog Hrista.

I u svetskim okvirima ima malo primera uspelih ustanaka kmetova, koji su sami sazdali sopstvene, do današnjih dana žive države. Poređenje s istovremenim uspelim ustankom robova na San Domingu, koje je predložio Predrag Marković, nije bez osnova. Osim toga, počevši od „Srpske revolucije” Leopolda Rankea (1829), Prvi srpski ustanak prepoznat je u svetskoj istoriografiji kao važan događaj i deo svetskoistorijskih kretanja.

Sretenjski ustav i njegov kratkotrajni, jednomesečni život nemaju to značenje i tu težinu. Bio je to ipak prvi u nizu srpskih ustava 19. veka, koji su svedočili o pređenom putu od kneževske apsolutističke monarhije, preko ustavobraniteljske i potonje naprednjačke oligarhije, do liberalne, radikalske demokratije, potvrđene Ustavom iz 1903. godine. U aristokratskom, robovlasničkom svetu ranog 19. veka, Srbi su ukinuli kmetstvo i ropstvo, podelili između sebe spahijsku zemlju i ustavom utvrdili prava za koja su se sami izborili.

Šta su hteli i u šta su verovali oni koji su se na Sretenje 1804. okupili u Orašcu? Spasavali su gole živote, jer seča knezova bila je potpuno samovoljno, razobručeno ubijanje, za koje se nije znalo ni koga će pogoditi ni koliko će trajati. Docniji tumači tvrdili su čak da su dahije htele da pobiju sve muškarce koji su upamtili kako su u Kočinoj krajini Turci bežali ispred srpskih frajkora. Trebalo je sačuvati i čast porodice i imovinu. Kada je napisao da je to, pored ostalog, bila borba za osnovna ljudska prava, Stanislav Vinaver nije preterivao. Suočavanje s bezrazložnim, nasumičnim, masovnim ubijanjima bilo je, međutim, važnije istorijsko iskustvo. Bar od Maričke i Kosovske bitke, potom i ustanaka s kraja 16. veka, Srbi su kažnjavani smišljenim zatiranjima. Pokazalo se da je i društvena mimikrija, kroz preveravanje ili sakrivanje nacionalnog imena, vodila ka nestajanju. Iz perspektive genocida nad srpskim narodom u 19. i 20. veku, seča knezova, iako neuporedivo manjih razmera, izgleda nam kao deo dužeg, zloćudnog kontinuiteta, koji još nije osvešćen u srpskoj istoriografiji i kulturi.

„Sloboda” je bila ključna reč iz 1804. godine. To nije bila „državnost”. Vezivanje „Dana državnosti” za 1804. godinu znači zaboravljanje činjenice da su prve srpske države bile mnogo starije od Karađorđevog doba. Obnovljena srpska država 19. veka predstavljala je zalog slobode i odbrane od zatiranja. Docnije glorifikovanje države bilo je, međutim, posledica nemačkih uticaja. Valjalo bi razmisliti o vraćanju Sretenju iz 1804. njegovog izvornog, vaskrsnog, oslobodilačkog smisla.

Kako je primetio Nikola Radojčić, Srbi su još od srednjeg veka slobodu tumačili prevashodno kao nezavisnost i samostalnost. Karađorđev ustanak brzo je prerastao u rat za puno oslobođenje od turske vlasti. Ta bitka okončala se sticanjem nezavisnosti 1878. i proterivanjem Osmanlija iz srpskih zemalja 1912. godine. Biti svoj gospodar, samostalno donositi odluke o svojoj sudbini, odbijati tutorisanje čak i najmoćnijih imperija – taj ideal jasno je vidljiv u srpskoj istoriji, sve do našeg vremena. Potonji ustavi i političke borbe pokazali su, međutim, da je za Srbe sloboda značila i zakonsko ograničavanje svake vlasti, odbranu osnovnog ljudskog dostojanstva i političkih prava pojedinaca. To nasleđe biće u 20. veku višestruko osporeno.

U isto vreme, sloboda je za Karađorđa i njegove vojvode značila i pravo na sopstveni, nasleđeni identitet. Bilo je to herojskim delima i žrtvama posvedočeno opredeljenje da se odbrani pravoslavna vera i obnove drevni zaveti, nastali u dobu Svetog Save i Nemanjića, kneza Lazara i Kosovske bitke. Čuvar i nosilac tih predanja bila je Srpska pravoslavna crkva. Ovo Karađorđevo nasleđe, posle vekova sekularizacije i službenog ateizma, uporedo s buđenjem tradicijske pobožnosti širom sveta, danas kao da doživljava određenu obnovu.

Uz oslobođenje, ujedinjenje je bilo drugi ključni ideal iz Karađorđevog doba i potonjeg 19. veka. I on je poticao iz srednjeg veka, zbog čega se prevashodno oslanjao na ujediniteljske tradicije Nemanjića i obnovljene Pećke patrijaršije (16–18. vek). I ideja ujedinjenja srpskih zemalja uobličavana je u krilu Srpske crkve, pri čemu se gotovo po pravilu računalo na podršku Rusije. Ruska podrška, Karađorđevi prelasci Drine, pokreti Srba u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Sremu, Banatu, saradnja s Crnom Gorom – sve je to Srbima donelo neprijateljstvo zapadnih velikih sila. Kako je primetio Milorad Ekmečić, već od 1806. godine Francuska, potom i Velika Britanija, nastojaće da ohrabre širenje uticaja Austrije i rimokatolicizma ka jugoistoku, kako bi ih suprotstavili Rusiji i njenim srpskim saveznicima. Posledice takve politike živimo i danas.

Smatralo se da je Karađorđeve ideale oslobođenja i ujedinjenja konačno ostvario njegov unuk Petar Karađorđević 1918. godine. Jugoslavija je, međutim, u našem vremenu razbijena, srpski narod silom je podeljen na različite države, pri čemu se danas nastavlja s pokušajima rasparčavanja same Srbije. Potomci pobednika iz 1918. naučili su da istorija nema kraja. U tome je, međutim, i naša nada za budućnost.

Svaka proslava prilika je da iz perspektive savremenosti iznova sagledamo svoje nasleđe. Ono, u to nema sumnje, s promenom epoha menja svoje oblike, ali u svojoj suštini uvek ostaje isto i nepromenjivo.