Dve decenije evra

Pre 20 godina, 1. januara 2002, uveden je evro kada je u fizičkom obliku pušten u promet, kao zajednička valuta Evropske unije. Nova valuta izazvala je tada mnoge nade, ali i strahove. Zajednička valuta zbližila je zemlje i bio je to veliki korak za EU. Tada niko nije mogao sa sigurnošću da predvidi kako će se evro razvijati, ali mnogi Evropljani su novu novčanu jedinicu prihvatili s puno optimizma.

Novu valutu nisu odmah svi zavoleli i mnogi su njeno uvođenje doživeli kao neželjeno povećanje cena. U Nemačkoj je evro čak dobio nadimak „teuro”, po nemačkoj reči – za skupo. Ali ljude su brzo osvojila lakša putovanja i poslovanje preko granica bez valutnih fluktuacija.

Evro je danas popularniji nego ikada pre uprkos jačanju raznih evroskeptičnih, populističkih pokreta u nizu država. Evro se ukorenio u stanovništvu Evrope, što priznaju i razne antiestablišmentske stranke.

Evro se, kao knjižna računovodstvena valuta, uveden tri godine ranije, 1. januara 1999, prvo koristio samo u obračunima i elektronskom plaćanju, zamenivši dotadašnju evropsku obračunsku jedinicu, a tri godine kasnije u 12 država EU nacionalne valute zamenjene su evrom, što je bila najveća zamena valuta u istoriji. Ukupno je tada štampano 14 milijardi novčanica evra, a proizvedene su 52 milijarde kovanica novog evropskog novca.

Evro je najpre uveden u 12 zemalja: Austriji, Belgiji, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Luksemburgu, Holandiji, Portugaliji i Španiji, a danas evrozonu čini 19 od 27 država članica EU. Najpre im se pridružila Slovenija, a onda Kipar, Malta, Slovačka, Estonija, Letonija i na kraju Litvanija, a iduće godine to bi trebalo da učini i Hrvatska, što bi bilo prvo proširenje monetarnog bloka posle 2015.

Bugarska je najavila da želi da se pridruži evrozoni godinu dana posle Hrvatske, 1. januara 2024, a Rumunija je takođe najavila da će početi pripreme za uvođenje evra. Od zemalja van EU, evro zvanično koriste kao nacionalnu valutu Andora, Crna Gora, Monako, San Marino, Vatikan i tzv. Kosovo.

Uvođenje evra kao obaveza stoji i u Sporazumu o pristupanju EU, ali neke članice – na primer Poljska, Češka i Mađarska – ne razmišljaju ozbiljno o uvođenju evra. U Švedskoj je održan referendum, a građani su odbili evro. Odbijen je i u Danskoj, mada je njena kruna zapravo fiksno vezana za evro.

Evrozona danas ima više od 340 miliona stanovnika i drugo je najveće privredno područje na svetu, na koje otpada 15 odsto svetskog BDP-a.

Evro je doživeo presudni trenutak kada su posledice finansijske krize 2008. izazvale dužničku krizu u evrozoni koja je kulminirala spasavanjem nekoliko država. To je dovelo valutnu uniju i njeno jedinstvo na samu ivicu pucanja, a ovo turbulentno razdoblje razotkrilo je sve mane evro projekta.

Kriza državnog duga evrozone iz 2011. dovela je u pitanje opstanak evra (pri čemu su se tada neki „hedžing fondovi” čak otvoreno kladili na kolaps jedinstvene valute). Raniji predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi smatra se zaslužnim za spasavanje evra 2012. Tada je izgovorio sada legendarne reči da će ECB, koja vodi monetarnu politiku evrozone, učiniti „šta god bude potrebno” da sačuva jedinstvenu valutu. Obećao je da će ECB kupiti, bude li potrebno, neograničene količine državnih obveznica prezaduženih država. Time je smirio situaciju i obećanje nikada nije morao da primeni u praksi.

Uprkos dužničkoj krizi, koja je u nekim zemljama evrozone trajala sve do 2018, evropska valuta je opstala, a spremnost vodećih evropskih ekonomija, pre svega Nemačke i Francuske, da se snažnije krene putem veće finansijske integracije monetarnog bloka, uključujući zajedničko zaduživanje, znači da je evro dostigao zrelost i da ima budućnost.

Američki dolar je i dalje globalna ključna rezervna valuta, ali se evro etablirao kao druga najvažnija valuta. Ključne valute su tako nazvane jer se u većoj meri koriste i van područja u kome su zvanično sredstvo plaćanja. Bez obzira na to koja se statistika ili koji indikator primenjuje, posle američkog dolara i evra, druge valute imaju neuporedivo manju ulogu.

Dolar je i dalje nesporno broj jedan, a prema statistikama MMF-a, u drugom kvartalu 2021. oko 59,2 odsto svih zvaničnih svetskih rezervi valuta bilo je u američkim dolarima. Na drugom mestu je evro sa 20,5 odsto. Pored toga, na svetskom tržištu gotovo sve sirovine, uključujući i naftu, i dalje se obračunavaju u dolarima.

Postojala je bojazan da evro neće biti tako čvrsta valuta kao nemačka marka, što se ispostavilo kao pogrešno. Nemci su bili ponosni na svoju marku, koja se smatrala čvrstom valutom, posebno stabilnom tokom dužeg vremenskog perioda. Prema istraživanju nemačkog Dojče velea, pre nego što je evro uveden kao obračunski novac, samo nešto manje od četvrtine Nemaca je verovalo da će evro postati stabilan kao marka.

Međutim, u međuvremenu se pokazalo da je evro čvršći od marke. Od 2002. zajednička valuta je u proseku svake godine gubila 1,6 odsto na vrednosti. U dugom periodu od dve decenije, od 1982. do 2002, inflacija, odnosno depresijacija, nemačke marke je bila 2,4 odsto godišnje. Dakle, posle 20 godina evro je imao veću kupovnu moć od nemačke marke. Takva poređenja, naravno, treba tretirati sa oprezom jer se periodi istorijski razlikuju.

Čak i pre uvođenja evra, većina ekonomista se složila da monetarna unija može da funkcioniše samo ako njene članice posluju na sličan način, odnosno po određenim pravilima. Da bi se to osiguralo, postoje „kriterijumi konvergencije”, takođe poznati kao kriterijumi iz Mastrihta. Oni postavljaju gornje granice, na primer za budžetski deficit (tri odsto BDP-a) i iznos državnog duga (60 odsto BDP-a). Svaka država toga mora da se pridržava, pre nego što bi mogla da se pridruži evrozoni.

Strah Nemačke i drugih bogatijih zemalja oduvek je bio da će jednog dana morati da plaćaju za ekonomski slabije zemlje EU. Ali i tokom krize evra izbegavano je preuzimanje zajedničkih dugova („evroobveznica”). Umesto toga, krizne zemlje su dobile garancije i kredite od više stotina milijardi evra, od kojih neke na veoma dug rok. Zemlje donatori bi se našle u problemu samo ako bi to „puklo”, ali se do sada to nije desilo, pa nisu pretrpele nikakvu štetu. Naprotiv, samo Nemačka je za novac pozajmljen Grčkoj do 2018. dobila skoro tri milijarde evra na ime kamata.

Pandemija izazvana virusom korona donela je prekretnicu. Da bi finansirale fond EU za obnovu, zemlje sada prvi put preuzimaju dugove za koje su solidarno odgovorne, što znači da „vanredna vremena zahtevaju vanredne mere”.

Evro je tokom proteklih 20 godina preživljavao razne krize, uspone i padove i ipak se trajno ustoličio na finansijskim tržištima i u evropskim novčanicima. Ali, kako upozoravaju neki analitičari, bez tešnje integracije evrozone postoji bojazan da evro ostane „div na klimavim nogama”.

Ekonomista, naučni savetnik