Štapom po šargarepi

Ne znam zbog čega: da li zbog vaspitanja i karaktera, čitanja mnogo toga o menadžmentu ili gledanja oko sebe i pokušaja da budem uspešan menadžer, tek ja sam veliki zagovornik politike ličnog primera u svim aspektima života. Od porodice, prijatelja, do posla i države.

To je situacija kada od drugih ne tražiš nešto što i sam ne radiš, kada su tvoje reči i dela u suglasju, kada si autentičan. U svakodnevnom poslovnom životu to znači da ne tražiš od zaposlenih da dolaze na vreme na posao, ako ti to ne radiš. Da ne očekuješ da je njima „stalije” do nečega, ako tebi nije. Naši stari su to definisali borbenim pokličem. Ne „junaci, napred”, nego „junaci, za mnom”.

U čuvenom svetskom bestseleru „Funky Bussiness”, autori govore o novom tipu vođa. To su ljudi koji su vrlo obični, normalno žive, a u suštini su uspešni jer su uspeli da zajedno sa svojim zaposlenima izmaštaju neku budućnost koja je postala platforma njihove zajedničke misije. Kažu da je snaga konstruktivizma, vizije koja se može dočarati i videti, nešto vrlo jako što može da pokrene ljude da slede vizije, da im veruju i da se i oni uključe u ostvarenje tog cilja.

Dakle, opet lični primer. Vrlo je teško, ali dugoročno daje najbolje rezultate.

Na suprotnoj strani su autoriteti koji se stiču činom. U njih ne verujem jer ubijaju kreativnost, lako se uoče da su lažni i jedino se mogu poštovati uz široke represivne mere. To me podseća na onaj stari vic o vojniku , kada zastavnik pita vojnike da mu navedu šta sve može da leti. I tu se ređaju leteći objekti: ptice, insekti, avioni, rakete, helikopteri, jedrilice.... Kada su sve izređali, javlja se neki vojnik iz poslednje klupe i dodaje da lete i krokodili. Zastavnik je užasnut i pokušava da mu objasni da je to nemoguće, da krokodili plivaju a ne lete, da nemaju krila, da su teški. Uzalud, vojnik je uporan: „I krokodili lete.” Na kraju, starešina postavlja ključno pitanje: „Pa koja ti je budala to rekla, da krokodili lete?” Odgovor je opasan: „Rekao mi general.” I zastavnik se genijalno izvlači: „Pa što nisi odmah rekao, general je u pravu. Krokodili lete, ali vrlo nisko, pa je zato to meni promaklo.”

Kada govorimo o politici, stvari su još više osetljivije, jer ulazimo u područje gde se percepcija i realnost stalno mešaju, tako da je nekad percepcija realnost.

Važnost ličnog primera za funkcionisanje države je od presudnog značaja. Ona tu mora da bude konzistentna i da veoma pravilno i dosledno koristi svoja dva osnovna mehanizma za vladanje: šargarepu i štap. Šargarepom da nagradi sve one koji se ponašaju u skladu sa njenim zakonima, a štapom da kazni sve one koji to ne rade.

Veoma jednostavno, ali veoma teško.

Jedan političar mi je pričao da je, za vreme rata u Bosni, bio u jednoj delegaciji NVO u poseti jednom gradu u Bosni. Rat je uveliko trajao, svakodnevno je grad bio granatiran, smenjivale su se „smirele” i „šizele” (ako ih se još sećamo, ne znam kako su ih zvali tamo). Ljudi su se navikli, sklanjali u skloništa, pa nastavljali normalan život. Ono što je njega šokiralo, bila je činjenica da je, u trenucima mira, na ulici video saobraćajce, koji su naplaćivali kazne pešacima koji su prelazili ulice na crveno svetlo!? Sav šokiran apsurdnošću takve situacije, pitao je gradonačelnika o čemu se radi. On mu je rekao: „Ovo je veoma jednostavan i efikasan način da država pokaže svoj autoritet. Ako ne bismo to uradili na ovako banalnom primeru, sutra bismo imali pljačke i anarhiju.”

Ovo je ekstremni primer, ali veoma relevantan za svaku državu, za svaku situaciju, pa i našu.

Percepcija države se najlakše doživljava u svakodnevnim situacijama sa svim reprezentima te države: policajcima, sudijama, poreskim inspektorima, državnim činovnicima i, naravno, ministrima.

U tako jednom heterogenom društvu ima različitih igrača: pozitivnih – negativnih, pričljivih – mutavih, kompetentnih i nekompetentnih, poštenih i nepoštenih... i još mnogo drugačijih. Od kojih su najopasniji aktivni ekstremi. Narodski rečeno, to su budale sa inicijativom ili glupi, a vredni.

Po definiciji sa Vikipedije (naravno izmišljenoj), budale sa inicijativom su totalno nekompetentne za posao ili dužnost na koju su postavljeni. Neprestano, puni optimizma i entuzijazma bez ikakvog pokrića, srljaju iz jedne gluposti u drugu. Nemerljiv je nivo njihove napaljenosti i adrenalina kada vide mikrofon ili kameru koja je uperena u njih. Ili neki novi nerešiv problem ili situaciju koja prevazilazi kompetencije čak i vrhunskog stručnjaka. Što je kompleksniji problem, to su oni srećniji i popaljeniji. Budi se njihova kreativnost, inovativnost, maštovitost. Lupaju k'o maksim po diviziji, od jednog malog problema prave veći, od većeg još veći, da bi na kraju sve učinili apsurdno suludim i iracionalnim, da se normalan čovek pita da li je to neka z… ili je stvarnost.

I nema nam napretka dok toga ima. Dok se frljamo sa lažnim ili sumnjivim  diplomama i dok se ističu budale sa inicijativama. Nema boljeg insajdera koji će rušiti dobre pokušaje ili poteze svake vlade od ovoga. Komunisti su rekli: glave će nam doći mangupi u našim redovima.

I nisu nam potrebni nikakvi novi zakoni ili propisi koji će nas izvući iz svega ovoga. Potrebno nam je da svako radi svoj posao. I da to pokazuje na ličnom primeru. I da to i radi država. I koristi svoja dva mehanizma. Šargarepu. I štap. Prema svima isto.

A da budale sa inicijativnom budu prisutne, ne u državnim telima, preduzećima ili javnosti, nego tamo gde im je mesto. Tamo gde ne mogu da nanesu nikakvu štetu. U vicevima ili kao saradnici Njuz neta, da se njuzovci ne trude da izmišljaju apsurdne i stupidne vesti. Neka im je, tamo, večna slava.

Marketinški stručnjak