Mansardna soba

Mansardni krov je samo onaj krov koji ima mansardne prozore. Mansarda nipošto nije obično potkrovlje već nešto što ima svoj i te kako cenjeni pedigre. Po definiciji „mansardni prozor je veći krovni prozor sa sopstvenim krovom” a izmislio ga je čuveni arhitekta Fransoa Mansar (1598–1666), jedan od glavnih predstavnika klasične arhitekture 17. veka, koji je između ostalog sagradio i dvorac Bloa, Mezon Lafit i crkvu Val de Gras u Parizu. Postoji još jedan Mansar, Žil Arduen, takođe slavno ime francuske arhitekture 17. veka, koji je bio najznačajniji arhitekta Luja XIV i koji je sagradio dvorac u Versaju, ali on nije zaslužan za mansardu.

Mansarda je „toplo srce kuće”. Skoro svi zaljubljeni sanjaju o noći provedenoj na nekoj od pariskih mansardi. Sa mansardnog prozora čovek može na čitav grad da gleda sa visine i može da zaspi gledajući u zvezde.

Nekada ubogo utočište umetnika i boema koji su za malo para mogli da iznajme neku od napuštenih odaja za poslugu u kućama plemića – mansarda je danas gotovo prestižni prostor u kući, a ako je u kući nema, vredi je dozidati! O nju se otimaju naročito mladi ukućani, zato što omogućava nekonvencionalno rešenje enterijera, ali i oni drugi, iz raznih razloga. Jedan od najčešćih je proširenje stambenog prostora na račun često neiskorišćenog i zapuštenog tavana.

Arhitektonski, mansardna je soba fluidna i dinamična. Obično ima zidove koji su sa tri strane u uobičajenom poretku, dok je na četvrtoj strani izvor svetlosti; prozor u kombinaciji sa tavanicom koja se lomi, spušta do najniže i penje do najviše tačke.

Pored igre površina, tu je još i igra materijala oličena u drvenim gredama – nosačima i podupiračima na kojima je vreme ostavilo trag ali koje se ne stide svojih godina. One kao da vape za otvorenim kaminom, robustnim zidovima, i daščanim podom. Ali, time ni izdaleka nisu iscrpljene sve mogućnosti kombinovanja u mansardnom prostoru. Mansarda će rado prigrliti maštovita rešenja, razne smele i neočekivane kombinacije, kako u pogledu kombinovanja funkcija stanovanja, tako i u pogledu stila, materijala i rasporeda nameštaja – samo ako imaju duha. Istovremeno neće oprostiti nijednu varijantu koja bi išla na uštrb slobode. Naročito je alergična na kombinacije tipa „ugrađenog, sandučastog nameštaja – od zida do zida i od poda do tavanice” koji prostor okivaju jednom zauvek.

Mansarda, oslikana, opevana i opisana inspiracija Renoara, Pučinija i Igoa, ima prava da postavlja uslove običnim smrtnicima.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs