Putinov gambit – matirane EU i SAD

Rusi su oduvek imali vrhunske igrače šaha. Istinske šampione. U svakom slučaju, bolje od Amerikanaca, kojima je tokom šezdesetih godina prošlog veka obraz uspevao da osvetla tek mlađani genije Robert Bobi Fišer. Nažalost, Fišer je preminuo (17. januara 2008), a Rusi su nastavili da svetu predstavljaju vrhunske majstore igre na 64 polja.

Kakav je igrač aktuelni predsednik najveće zemlje Vladimir Putin, mogao je ovih dana da se uveri ceo svet. Munjevitom akcijom ruskih oružanih snaga u Ukrajini stavio je i Evropu i SAD praktično u mat poziciju. Nije ih baš saterao u ugao, ali im je u najvećoj mogućoj meri suzio manevarski prostor. Praktično im je dao priliku da se izjasne – da li imaju petlju i hrabrost da krenu u neki novi, zajednički svetski rat ili su im ipak preči pojedinačni interesi.

Prošlonedeljni munjeviti ulazak pripadnika ruskih oružanih snaga na teritoriju Ukrajine mogao bi se šahovskim rečnikom okvalifikovati kao damin gambit – brzo, oštro, napadački. A tehnički gledano, sve se svelo na uspešne akcije ruskog ratnog vazduhoplovstva i precizno ispaljene artiljerijske plotune. Sve po vojnim objektima i pripadajućim im instalacijama. Kao na vežbi. Ipak, dovoljno da ceo svet zbunjeno počne da se češka po glavi.

Putin je svoje poteze unapred najavio. Otvoreno napomenuvši kakav mu je cilj, ali i na koji način misli da ga ostvari. Uputio je na adrese ključnih svetskih lidera pismo u kojem je taksativno naveo sve što planira. Slučajno ili ne, izgleda da na Zapadu pomenuto pismo niko nije valjano pročitao. Ili se nije usudio. Kada su u četvrtak borbeni položaji ukrajinske vojske počeli da lete u vazduh, bilo je kasno.

Moskva je verovatno mogla i na neki drugi način da zaštiti bezbednost ruskog življa u Donjeckoj i Luganskoj republici. Ipak, to ne bi bilo rešenje na duže staze. Naime, bezbednost nisu toliko ugrožavali komšije Ukrajinci, koliko pokušaji promene odnosa snaga na globalnom nivou. Pre svega na relaciji SAD–Rusija.

Upravo stoga predsednik Putin se odlučio na vojnu akciju. Skraćenu ali upečatljivu. Takvu koja će i Amerikancima i Evropljanima pokazati dokle je spreman da ide, čiju podršku ima i ko mu je pravi protivnik. Jer on i ne smatra Ukrajinu za neprijateljsku zemlju. Takvo mišljenje pokušavaju da nametnu razni krugovi na Zapadu. Baš kao i u nekim drugim situacijama takođe povezanim s prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza ili nekadašnjeg Varšavskog pakta.

Možda upravo stoga, primetan je izostanak konkretnije osude ruske akcije sa strane evropskih zemalja. Uvođenje oštrih ekonomskih sankcija kao da je najavljeno preko volje ili na tuđi (američki) zahtev. Evropljani su svesni da prestanak poslovanja sa istočnim susedom i njih vodi u egzistencijalne nevolje. Moglo bi se čak reći kako bi bili spremni da sudbinu Ukrajine prepuste Rusiji samo da nesreća i njih ne zakači. O eventualnom velikom ratu na Starom kontinentu niko i ne razmišlja. Jedino što ovde žele jeste da se sve pod hitno završi, a da šteta bude – minimalna.

Čini se da slično razmišljaju i u samoj Ukrajini. Eventualno strateško odvajanje od Rusije bilo bi preskupa avantura, čiji kraj niko ne može da sagleda. Nada da bi ulazak u zapadnu vojnu alijansu otvorio put i ka Evropskoj uniji više i ne postoji. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski to je okarakterisao rečima: „NATO se uplašio!”

Odziv vojnih obveznika za odlazak u rovove na granicama s velikim susedom nije baš na visokom nivou. Umesto toga, svetski mediji svedoče o masovnim pokušajima da se ode iz zemlje. Po mogućnosti na Zapad. Svima je, naime, jasno da ovo i nije njihov rat, već odmeravanje snaga Rusije i SAD.

Upravo stoga je danas ključno pitanje: Šta preostaje Americi? Masovniji dolazak prekookeanskih vojnika spremnih da ginu na Istoku Evrope malo ko očekuje. To je jasno potvrdio i predsednik Džozef Bajden. Povremene akcije američkih komandosa ili teroristički napadi svakako nisu isključeni, ali Ukrajina nije „banana država” i njihov eventualni efekat sigurno ne bi doveo do toga da ovdašnje stanovništvo listom potraži utočište pod kapom zapadnog moćnika.

Takođe, valja imati na umu da je Rusija članica Organizacije Ujedinjenih nacija, kao i jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Eventualna nemogućnost funkcionisanja pomenutih tela dovelo bi ceo sistem međunarodnih odnosa u ćorsokak. U SAD ne mogu da se oslone ni na vrstu samovolje izraženu tokom napada na bivšu Jugoslaviju 1999. Više nisu ta sila. A i nije im do rata za koji nisu sigurni da bi ga okončali kao pobednici.