Erdoganova igra na dve karte

Dok evropske zemlje najavljuju nove sankcije protiv Rusije, Ankara ne planira da izaziva Moskvu zbog vojne intervencije u Ukrajini posle priznanja dve istočne pokrajine Donjeck i Lugansk. Turska je kritikovala taj „neprihvatljiv potez” i pozvala Moskvu da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet, kao što je uradila i 2014. godine posle ruske „aneksije” Krima, poluostrva na kojem žive Tatari, muslimanski narod istorijski blizak Turcima.

„Uprkos razlici u stavovima oko sadašnje krize u Ukrajini, mi razvijamo saradnju s obe zemlje. Sada, kad je izbio sukob, nismo se svrstali ni uz jednu stranu. Ne možemo da odustanemo od naših nacionalnih interesa, ako to neko zatraži od nas. Naprotiv, mi smo jedina zemlja NATO-a koja održava dijalog i s Kijevom i s Moskvom kako bi se okončao sukob”, bez diplomatskog uvijanja objašnjava predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Svrstavanje na jednu ili drugu stranu Ankaru bi skupo koštalo. Turska drži otvorene kanale i ka Moskvi i ka Kijevu kako bi izbegla lekciju koju joj je Vladimir Putin očitao krajem 2015. godine, posle obaranja ruskog aviona Su-24 u pograničnom području prema Siriji. Moskva je tada uvela sankcije Ankari: blokirala je sve čarter letove s turistima prema Mediteranu, obustavila uvoz poljoprivrednih proizvoda i ograničila rad turskih građevinskih firmi. To je, prema računicama lokalnih medija, za pola godine koštalo Tursku oko osam milijardi dolara, zbog čega se predsednik našao na udaru domaćih privrednika. Saradnja je obnovljena tek posle javnog izvinjenja Erdogana zbog tog incidenta s avionom. Ankara sada očigledno želi da izbegne reprizu tog događaja, pogotovo što se primiču predsednički i parlamentarni izbori, koji se održavaju za nešto više od godinu dana.

Ankara mora, kako se sada zvanično objašnjava, da brani nacionalne interese. Turska i Rusija imaju robnu razmenu koja je premašila 40 milijardi dolara, Moskva je glavni snabdevač Turske prirodnim gasom, na jugoistoku Anadolije godišnje letuje osam miliona ruskih turista koji ostavljaju milijarde dolara, ruske firme podižu prvu atomsku centralu u jugoistočnoj Anadoliji. Dve zemlje imaju razvijenu i vojnu saradnju: uprkos žestokom protivljenju NATO-a, pre svega Amerike, Ankara je kupila ruske raketne sisteme S-400.

I Ukrajina je sve veći ekonomski i vojni partner Turske. Trgovina je dostigla sedam milijardi dolara, Kijev kupuje tursko naoružanje, uključujući i bespilotne vojne dronove „bajraktar”, zbog čega je Moskva više puta protestovala. Predsednik Erdogan je u februaru posetio Kijev i dalje pokušava da se nametne kao „nepristrasni posrednik” između dve zemlje. On je u telefonskim kontaktima s predsednikom Putinom, sa kojim poslednjih godina sarađuje i oko rešavanja krize u Siriji i Libiji, iako tamo stoje na suprotnim stranama barikade, ali su do sada uspevali da izbegnu direktne sukobe.

Erdogan i dalje nastoji da se nametne kao posrednik između Moskve i Kijeva, pošto su druge NATO zemlje iskopale „ratne sekire” s Vladimirom Putinom. On je ubedio predsednika Volodimira Zelenskog da se u Istanbulu nađe za istim stolom s Vladimirom Putinom, ali Moskva očigledno ne prihvata tu inicijativu. Erdogan se ne predaje, što potvrđuje sadašnja igra na dve karte i uzdržan stav prema ruskoj vojnoj intervenciji u Ukrajini, koju kvalifikuje kao „neprihvatljiv potez” Moskve.