Majke vam ovo neće oprostiti

Savetnik šefa ukrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova Anton Geraščenko opisao je proceduru izručenja zarobljenih ruskih vojnika. I to njihovim majkama. Da bi to uradile, majke ruskih vojnika će morati da odu po zarobljene sinove u Kijev. „Da biste saznali sudbinu svog sina, možete koristiti jedan od tri načina: pišite na telegram kanal ’Gruz-200’, pozovite dežurnu liniju na jedan od brojeva +380-894-201-860, +380-894-201-861, +380-894-201-862 ili pišite na [email protected].” Geraščenko dalje daje instrukcije: „Da biste došli do Kijeva, prvo se uputite u Kalinjingrad ili Minsk, odatle autobusom ili taksijem do poljske granice, a zatim preko teritorije Poljske do kontrolnog punkta sa Ukrajinom.”

„Gruz 200” je žargonski naziv za poginulog vojnika, a nastao je u vreme SSSR-a i potiče od uredbe pod tim nazivom iz 1984. godine koja označava transport poginulog u metalnom sanduku, koji s telom teži oko 200 kilograma.

METALNI KOVČEZI: Shvatljivo je i normalno da svako brani teritorijalni integritet svoje zemlje. Ali čak i uz prihvatanje i razumevanje medijske propagande koja je deo svakog rata, ovakav cinizam prevazilazi i minimalno poimanje ratne časti. Da li je preterano i maliciozno u ovom trenutku setiti se snimaka ljudi u Odesi koji su živi zapaljeni, koji su tokom državnog udara u Kijevu 2014. kao žive buktinje skakali iz zgrade sindikata, a dole ih metkom dokrajčivali pripadnici ukrajinskih nacističkih grupa?

Čak i da je tačno da su svi ti vojnici sa ukrajinskog spiska zaista zarobljeni i da su još uvek živi – u rukama ovakvog neprijatelja koji poziva ruske majke da dođu po svoje sinove – to su mrtve duše. Iako mu je verovatno namera bila da probudi antiratna osećanja kod Rusa, predstavnik ukrajinske vlade je u ovo obraćanje uneo mnogo više cinizma i namere da ponizi, tako da njegov predlog budi samo bes, a ne očaj. A čovek koji nema šta da izgubi spreman je da se žrtvuje. Posle ovoga ukrajinski savetnik može da očekuje da će put Kijeva zaista krenuti i ruske majke, ali ne u autobusima i taksijima – nego na tenkovima.

Tragedija bivšeg SSSR-a: zarobljeni ruski vojnici pored spomenika oslobodiocima od fašista u Nikolajevu (Foto Telegram)

BOJE ZASTAVE: Dok su osam godina ginuli stanovnici Donbasa i majke pokušavale da od minobacačkih granata i snajpera zaštite svoju decu – i to ne onu stasalu za vojsku – Kijev je dobijao naoružanje od NATO-a. Dok su se osam godina nadali da će Kijev početi da primenjuje željno iščekivani sporazum koji je dogovoren i potpisan, u Kijev su stizali vojni instruktori njihovih zapadnih saveznika. Dok su SAD i EU finansirale vlast u Kijevu, ona je radila na zabrani ruskog jezika, gašenju medijskih sloboda i ukidanju garantovanih finansijskih prihoda. Dok su se stanovnici Donbasa krili i žene porađale u skloništima, zapadne prestonice nisu osvetljavale svoje zgrade bojama ukrajinske zastave u znak saosećanja zbog njihovih ratnih stradanja. A oni su tada takođe bili žitelji Ukrajine. Iako su govorili ruski i nisu hteli da ih silom uvoe u NATO i EU. To je bilo dovoljno da za njih saosećanja nema.

MRTVE DUŠE: E, zbog ovakvih stvari se saosećanje gubi, savetniče! Zato što u svim ratovima majke preuzimaju samo mrtve sinove, a živi se razmenjuju posle pregovora ili isporučuju nakon kapitulacije.

Iako je ukrajinska zastava sada NATO članicama simbol podrške Ukrajini, oni neće poslati svoje avione da zaštite nebo nad Kijevom. I neće poslati svoje sinove da ginu u Ukrajini. Ne zato što bi i njima mogli da kažete da njihove majke dođu po svoje sinove, jer to ne smete, nego zato što ih nije briga za vaše sinove. Zato razmislite kako ćete živeti posle ovog rata, ne s nekim, nego sami sa sobom. Možda i pobedite u njemu, a da vaše duše ostanu zatvorene u metalnim kovčezima.