Rat u Ukrajini, svet na vetrometini

Zaustavite rat! Povucite smesta vojsku iz Ukrajine! Pustite tamošnji narod da sam rešava svoje probleme!

Ovakvi i slični pozivi već više od dve nedelje prosto sustižu jedan drugi. U svakom od njih ogledaju se strah za sudbinu običnih žitelja druge po veličini evropske države, bojazan od velike nesreće, uzaludnih pogibija, od narušavanja mira u Evropi i svetu, tako skupo plaćenog tokom dva svetska rata. Slike koje nam svakodnevno stižu putem malih ekrana opominju.

Ali u svim ovim apelima nešto nedostaje. Nedostaje ideja, tačnije predlog ko bi i kako trebalo da razreši ono što je uzrokovalo aktuelnu ukrajinsku dramu. Ko će udariti žezlom? I da li je takozvana međunarodna zajednica uopšte sposobna i spremna da se uhvati ukoštac sa svim pomenutim? Sudeći prema do sada viđenom, nade su zaludne.

A svet se ponovo podelio. Ovaj put ideologija je u drugom planu mada se njeno prisustvo i te kako oseća. Jer glavni sukob i danas se odvija na relaciji SAD–Rusija, kao i u doba „hladnog rata”, onog u kojem je Ukrajina učestvovala kao deo Sovjetskog Saveza. Razlika je tek u tehnologiji. Ona nas je dovela dotle da je dovoljno umeti precizno pomerati džojstik ili pritiskati prave tastere. Uostalom, naša deca su sa svojim kompjuterskim i video-igricama odavno u tom svetu.

Opšta nesaglasnost dobija na ubrzanju, a s njom i opasna polarizacija među članicama najvišeg međunarodnog foruma – Organizacije Ujedinjenih nacija. I sve to u ovom našem svetu, povezanom bezbrojnim nitima, za koji smo verovali da je ideologiju ostavio po strani onoga trenutka kada se u Berlinski zid zaleteo prvi čekić.

Nastupilo je vreme medija. Za običnu publiku rat u srcu Evrope odvija se isključivo u okvirima koje određuju kojekakvi urednici, izveštači sa terena, komentatori, svom svojom snagom i uticajem koji nesumnjivo imaju na običnog čoveka. U nekim trenucima čini se čak da i pojedini svetski lideri podležu onome što pišu tabloidi, prenose „televizije s nacionalnom frekvencijom”, što je danas odrednica koja označava samo najgore.

Eksperti i nazovieksperti danonoćno dežuraju po bleštavo osvetljenim studijima (smeštenim na krajnje opskurnim mestima), ubeđeni da će baš njihova reč zaustaviti krvoproliće i doneti pobedu onome od čije milosti žive. Istovremeno, prigušuju se glasovi pojedinaca i organizacija koji bi mogli da se stave na čelo onog dela sveta koji ne samo što osuđuje već i aktivno radi na tome da utihne puščana paljba, da se smire duhovi, shvate greške… Neke istine, jednostavno, ne smeju da dopru do javnosti. Unose nemir u letargiju demokratije.

Takozvane društvene grupe na internetu potpuno su iskliznule kontroli. Slično je i sa „borcima za ljudska prava” koji su počeli da se ljuljaju od leve ka desnoj strani i obratno. Kao da niko nema vremena da zastane i ozbiljno se zamisli nad onim što izgovara ili piše.

Ono što verovatno niko nije očekivao, barem ne u ovolikoj meri, jeste činjenica da je rat u Ukrajini na videlo izneo definitivnu polarizaciju sveta u kojem živimo. Nažalost, ne mnogo drugačiju od one iz vremena već pomenutog „hladnog rata”. Da li su u pitanju briga za bezbednost, poslovni interesi ili prosto prevazilaženje nekih ideja – nije toliko ključno. Onih koji bi da ostanu izvan te igre više nema.

Najgore po same ukrajinske žitelje je to što se rat ne vodi za njihovu dobrobit, kako god ko to shvatao. Vodi se isključivo zarad dokazivanja velikih da još uvek imaju snagu da drugima kroje sudbinu. Poštovaće se davno nametnuti zakoni, pa makar oni bili pogubni po čitave narode.

I najveći mirobranitelji, na pitanje kako sprečiti pogibije i razaranja, ne samo da ne daju odgovor već od njega beže kao đavo od krsta. Niko ne želi da na sebe preuzme odgovornost. Nikome ne pada na pamet da poturi sopstvenu glavu umesto prestravljenih Ukrajinaca ili njihovih ruskih komšija. A okretanje glave ne spasava živote. Naprotiv.

Zemlje Evrope i SAD s vidnim strahom odbijaju da se u bitku na Istoku uključe sopstvenom živom silom. Znaju da bi to i u njihovim dvorištima izazvalo buru negodovanja, a moguće i smenu političkih elita. Tako nešto svakako mora biti sprečeno. Demokratija bi se našla u opasnosti. A demokratija je ono što propovedaju političari. Narod je tu da se ponaša kako mu kazuju vođe i ništa više od toga.

Poneku „Ukrajinu”, s vremena na vreme, moguće je izdržati. Pa makar se ona zvala i Krajina, Kosovo, Bosna, Katalonija, Nagorno-Karabah, Kipar, Korzika, Abhazija, Južna Osetija, Tajvan… Navikli smo. A svetska organizacija, umesto da se prene i upotrebi svoj uticaj, prepustila se događajima, dezavuišući samu sebe.