Vakcinacija nekad i sad

Pišem ove redove jer želim da s čitaocima podelim uzbuđenje koje sam osetio kad sam u emisiji pod nazivom „Zadah proleća ’72” o zbivanjima u Jugoslaviji u toku epidemije variole vere, protkanoj stručnim komentarima, na kanalu RTS 1 video sebe kao mladog lekara, kako pre 50 godina u svojoj stomatološkoj ordinaciji vakcinišem građane protiv variole vere. Bila je to Sektorska ambulanta doma zdravlja, tada zvanog „Boris Kidrič”, koja se nalazi u Lominoj ulici.

Cela ambulanta tada je radila kao vakcinalni centar, uključujući lekare opšte prakse, sve osoblje i mene kao stomatologa. U toj situaciji nije se znalo za radno vreme, vakcinisali smo od šest sati ujutru pa dokle god je bilo pacijenata, svakodnevno, do kraja epidemije. Znali smo samo početak vakcinacije, a kraj su određivali građani, pogotovu oni koji su žurili na posao i zbog kojih smo počinjali vakcinaciju rano ujutro, ali i oni koji su dolazili posle posla.

Podsetivši se svih zbivanja prilikom davanja vakcina i danas, kada imam 88 godina, čudim se odakle nam tolika energija da sve to izdržimo. Žao mi je što danas, tokom pandemije kovida 19, vakcinacija ne napreduje tempom kao u ono vreme, kad smo za jedan dan uspeli da vakcinišemo 350.000 Beograđana.

Uspeo sam da sačuvam kadar iz pomenute emisije na kojoj se vidi stomatološka ordinacija u kojoj se nalazimo pacijent, sestre Blaženka i Vukica i ja.

Ne ponovilo se.

Prim. dr Miodrag M. Ilić,
penzioner DZ „Savski venac”