Lično ulično osvetljenje u starom Beogradu

Nakon burnih događanja u revolucionarnoj 1848. godini, Beograd je neko vreme bio stecište izbeglica iz gubitničkih redova političara, intelektualaca i oficira evropskih zemalja. Jedan od austrijskih prognanika bio je i Jakov Ignjatović, znameniti srpski literarni realista i memoarista, koji je Beogradu boravio nekoliko godina i u svojim memoarima ostavio više zanimljivih pojedinosti. Jedna od stvari koje su ga posebno začudile bila je obaveza da svaki čovek na ulici, tokom noći, mora da nosi i sopstveni upaljeni fenjer. Svetlost fenjera pomaže ne samo da pešak vidi kuda hoda, već i da bude viđen od drugih.

Zapovest o ličnom uličnom osvetljenju doneo je upravitelj Beogradske varoši, zvani Nikolče, čuven po svojoj strogosti. Naredbu o nošenju fenjera kontrolisali su ulični policajci i one koji bi bili uhvaćeni u prekršaju, bila noć svetla ili ne, odvodili su u zatvorsko prenoćište, takozvanu buvaru. Pravi petrolejski fenjeri bili su skupi, pa su se prodavale jeftine zamene koje su se sastojale od sveće s abažurom od izbušene hartije i kanapom za nošenje. Ignjatović opisuje jednog kicoša koji hoda ulicom s papirnim fenjerom okačenim o dugačku lulu i pušeći pravi oko sebe zanimljive pokretne svetlosne spirale.

Kafanski boemi, u koje je spadao i Ignjatović, često su pravili prekršaje. Naime, oni su za sto sedali po danu, ali bi im se sedeljka često neplanirano produžila do kasno u noć. Tada je bio problem kako se nekažnjeno vratiti kući. Ignjatović piše: „Kako ko prođe stražar poviče ’Ko je’, a nema fenjera, onda je trebalo mnogo parlamentarnog slatkorečija da se ne upozna sa policajnom buvarom. Sa mnom se samo jednom dogodilo da sam tako bez fenjera atrapirat bio, no za rukom mi je pošlo nekim argumentima na zadovoljstvo stražara iskobeljati se.”

Mi bismo se danas mogli zapitati da li bi možda i neki od današnjih kontrolora reda, posebno u saobraćaju, bili skloni da za ljubav nekih argumenata odustanu od kažnjavanja krivca.

Zanimljivo je videti ko je bio Nikolče, koji je u Beogradu sprovodio tako strogu disciplinu. To je Nikola Hristić (1818–1911), koji je tokom čitave druge polovine 19. veka, s manjim prekidima, imao važne funkcije u vladama kneza Aleksandra Karađorđevića i vladara dinastije Obrenovića – knezova Miloša i Mihaila i kraljeva Milana i Aleksandra. Osnovne odlike Nikole Hristića bile su konzervativnost i stroga disciplina, uz lično poštenje. Prilikom promena vladara bio je smenjivan, ali je zbog potrebe učvršćivanja reda ponovo postavljan na visoke funkcije. Po drugom dolasku na vlast, knez Miloš je smenio Hristića, ali ga je ubrzo vratio za ministra unutrašnjih dela. Pod knezom Mihailom bio je predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela. Posle atentata na Mihaila i dolaska na vlast kneza (kasnije kralja) Milana, Nikola Hristić je penzionisan, ali je ubrzo vraćen na mesto predsednika vlade i ministra unutrašnjih dela, kada je ugušio Timočku bunu. Posle abdikacije kralja Milana ponovo je penzionisan. Pod vlašću kralja Aleksandra i četvrti put je postao predsednik vlade, a zatim predsednik državnog saveta. Tek 1901. godine konačno je penzionisan, u svojoj 83. godini.

Nikola Hristić je u braku s Julijanom, unukom Tome Vučića Perišića, imao dvanaestoro dece. Najistaknutiji od sinova bio je Kosta Hristić (1852–1927), državnik, diplomata i književnik, pisac poznatog memoarskog dela „Zapisi starog Beograđanina”, zbirke istorijsko-lirskih medaljona o Beogradu 19. veka. Nikolin unuk i Kostin sin bio je slavni srpski kompozitor Stevan Hristić (1885–1958), direktor i dirigent Beogradske opere, osnivač Beogradske filharmonije i Muzičke akademije, profesor i akademik. Njegovo najčuvenije delo je „Ohridska legenda”, balet mnogo puta izvođen ne samo u našim, već i u mnogim inostranim teatrima. Strogi i konzervativni državnik Nikola Hristić ostavio nam je lirski i umetnički nastrojene potomke koji su obogatili srpsku kulturu, posebno književnost i muziku.

Dragan Stanković,
Beograd