Ukrajina i Tajvan u geopolitičkom vrtlogu

Za sada ne izgleda da se nazire kraj invazije Rusije na Ukrajinu u kojoj obe strane trpe velike gubitke. Kako god da se rat završi obe strane će slaviti Pirovu pobedu. Odgovornost za agoniju Ukrajine je na svim involviranim stranama. U evoluciji te agonije nesumnjiva je uloga SAD, a potom NATO i EU. Klintonova administracija je 1998. prekršila obećanje Dž. Buša starijeg da se NATO neće širiti na istok. Pre samita NATO-a u Bukureštu 2008 Dž. Buš mlađi je u Kijevu obećao da će „dati sve od sebe da uključi Ukrajinu u NATO”. U „Zajedničkoj izjavi o strateškom partnerstvu SAD i Ukrajine’’ od 1. septembra 2021. to je podrobnije razrađeno sa naglaskom da će SAD podržati Ukrajinu oko uključenja u NATO, a posebno da će pomoći Ukrajini da povrati Krim u maticu. Po rečima N. Čomskog to je „namerno guranje prsta u medvedovo oko”. Zato je Putin morao da reaguje tako kako je reagovao.

Problem sa Putinovom „intervencijom’’ je u tome što je ona pokrenuta bez dubinske analize njenih posledica. I što se nije dovoljno radilo na tome da žitelji Donbasa u dobro pripremljenoj medijskoj prezentaciji u UN i drugde dobiju ”status žrtve’’ i time steknu pravo da se brane u pravednom ratu. Smatralo se da će istina o teškom stanju žitelja u Donbasu sama sebi prokrčiti put do javnosti. I to u isto vreme kada  se na Zapadu „istina’’ kao laž često kreira uz ogromne manipulacije i u skladu sa interesima moćnih struktura. Pri tome, Putinovi stratezi nisu uzeli u obzir istoriju raznih invazija. H. Kisindžer u svom prikazu knjige Dž. M. Goldštajna o ratu SAD protiv Vijetnama („Čemu nas uči Vijetnam”, Njuzvik, 3. novembar 2008.) kaže sledeće:  „Kada se od predsednika traži da krene u rat njemu, pre svega, treba da bude prezentirana analiza globalne strateške situacije; cilj rata je pobeda, pat pozicija je poslednji izbor a ne poželjan strateški cilj; predsedniku mora biti prezentiran održiv diplomatski okvir; diplomatija i strategija moraju da se tretiraju kao celina, a ne kao sukcesivne faze politike.”

Sistematsko i uporno opkoljavanje Rusije od strane SAD priteralo je Rusiju i Putina uza zid. SAD ništa nisu uradile da pritisnu V. Zelenskog da se sprovede sporazum  Minsk dva. Kao da se stvarala zamka za Putina da učini rizičan potez.  Putinov iznuđeni potez je poklon za SAD i njihove saveznike. To je SAD omogućilo da se u globalnom surovom  medijskom ratu (zajedno sa saveznicima) svom silinom i brutalno obruše na Rusiju. Da bi se što više iscrpila Rusija u bratoubilačkom ratu u Ukrajini, SAD i saveznici zatrpavaju Ukrajinu raznim vrstama ubojitog naoružanja, uz veliku finansijsku pomoć. SAD će  sigurno  postići ono što su želele. One su cementirale krivicu Rusije kao agresora i zapušile usta svima koji bi pokušali da objektivno sagledaju uzroke sukoba Rusije i Ukrajine. SAD sada  vode rat protiv Rusije izvan svoje teritorije. I koriste Ukrajinu kao izvođača radova i njenu vojsku kao topovsko meso. SAD će bez ispaljenog metka i uz neviđene sankcije (uz pomoć  saveznika) ekonomski dramatično osakatiti ekonomiju Rusije. Uz to, SAD  će pokušati da Rusiju istisnu sa energetskog tržišta EU kako bi EU prodali svoj LNG i to po višim cenama. U celini uzev, osakaćena i osiromašena Rusija imaće manji geopolitički značaj i kao takva biće od male pomoći Kini u izvesnom sukobu SAD  i Kine.

Još pogubnije žarište je sukob između SAD i Kine oko Tajvana. Od 1945. Kina je pristala da na miran način povrati Tajvan u svoju maticu. A SAD se nakon povlačenja priznanja Tajvana 1979. i dalje ponašaju kao da to priznanje nisu ni povukle. I za Kinu i za SAD Tajvan ima geopolitički i geostrateški značaj. Tajvan se nalazi na važnoj raskrsnici između Severnog i Južnog kineskog mora, odnosno između Indijskog okeana i Pacifika kroz koju godišnje prođe robe u vrednosti preko pet biliona dolara. I drugo, Tajvan je prvi u svetu po proizvodnji čipova na kojima se temelji savremena tehnološka revolucija. Na Tajvanu se proizvodi 63 odsto globalne proizvodnje čipova, s tim što njegova kompanija TSMC proizvodi 54 odsto globalne proizvodnje. SAD su tehnološki i na svaki način pomagale Tajvan. Najveći uvoznici čipova iz Tajvana su SAD i Kina. Zato SAD hoće na svaki način da spreče povratak Tajvana u maticu. U sprečavanju tehnološkog uspona Kine  SAD su već u doba D. Trampa osakatile proizvodnju čipova u kineskim kompanijama „Huavej” i SMIC. Da ne bi Kina došla u iskušenje da na silu povrati Tajvan (i da  bi učvrstile već postojeće i buduće barijere prema Kini) SAD su kao pretnju Kini, pored postojećeg NATO-a, formirale grupu „Kvad’’ (SAD, Japan, Australija i Indija kao pomorski NATO), te  AUKUS (Australija, UK i SAD). U tom cilju okupile su i animirale preko sto navodno demokratskih  zemalja.

Kao što vreme u slučaju Ukrajine nije radilo za Rusiju (zbog sve veće podrške SAD prijemu Ukrajine u NATO i povratku Krima matici)  tako vreme ne radi za Kinu zbog sve čvršćih veza SAD sa Tajvanom. Pri tome, više od 75 godina Tajvan živi u drugačijem političkom sistemu, gde  značajan deo stanovništva ne želi da menja taj politički sistem. I što više Kina bude vršila pritisak na Tajvan više će rasti otpor tog dela stanovništva priključenju Kini. I više će se SAD mešati u odnose Kine i Tajvana, gurajući Kini prst u oko. Spirala tih događaja se verovatno neće završiti na miran način. A zbivanja na terenu pokazuju da Kina i Rusija nisu sinhronizovale svoj odgovor na agresivno ponašanje SAD i  saveznika. Niti su povukle crvenu liniju dokle će tolerisati takvo agresivno ponašanje SAD i saveznika. Takve crvene linije su moguće, pogotovo kada glavne nuklearne sile (Rusija, SAD i Kina) raspolažu velikim arsenalom nuklearnog oružja i kada podjednako strahuju od njegovog korišćenja. Ako SAD i saveznici strateški opkoljavaju Rusiju i  Kinu  da bi sasekli njihov tehnološki i ekonomski razvoj, onda ono što je minimum  jeste da Kina i Rusija do maksimuma iskoriste diplomatiju, te UN, G-20 i sl. kako bi se prekinulo sa tom praksom dok ne bude kasno.

Doktor ekonomskih nauka