Umetnost i jeste život iz početka

Ivana Vujić iskopala je poput kakvog dragog kamena komad „Iranska konferencija” i podarila ga publici, ali i nama glumcima. Ponudila nam je da tragamo za oazom usred peščane oluje koja besni pustinjom duše savremenog čoveka. Kada me je pozvala za ulogu rekla mi je: ako hoćeš da živiš tu svoju ekstazu, leći će ti uloga Iranske pesnikinje usred konferencije u Danskoj tamnici, kako ju je nazvao Šekspir. Budi stara hiljadama godina, ali ostani dete, i budi Feniks, priča za „Politiku” glumica Ivana Žigon, prvakinja ansambla Drame, koja se posle duže pauze ulogom Iranske pesnikinje vratila na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

Zaista je brižljivo rediteljka Ivana Vujić birala ulogu kojom će se glumica Ivana Žigon ponovo obratiti publici sa scene svoje matične kuće: Narodnog pozorišta u Beogradu. Reč je o delu „Iranska konferencija”, po tekstu Ivana Viripajeva, čije premijerno izvođenje smo nedavno gledali na sceni „Raša Plaović”.

‒ Zahvaljujem rediteljki što se na scenu ne vraćam na daskama već na persijskom ćilimu. I kolegama koji su dali sve od sebe da iskopaju iz teksta to vredno zrno zlata. Odaću vam još jednu tajnu: ovo je treća bela ptica koju „letim” na sceni. Najpre je to bio Čehovljev „Galeb” 2002. godine, zatim „Beli ždral”, 2014. godine u istorijskom mjuziklu u Beogradu, koga sam potom režirala i bivala nagrađena u Rusiji i Belorusiji, i evo sad pesnikinja Širazi koja po Viripajevu predstavlja  pticu Simorg iz Atarovog mita iz 12. veka ‒ priča Ivana Žigon i dodaje:

‒ Doživljavam zaista nešto nalik ekstazi dok plešem „Sama” ples, obrćući se oko svoje ose poput majke zemlje, ne bih li našla putanju do sunca. Pisac reče „Mit je dodir sam vaseljenom”. Pevajući na persijskom jeziku pesmu „Krik zvezda” Homojani Khorama uspravljala sam se prema tim zvezdama.

Prava za ovu pesmu Ivana Žigon dobila je, kako saznajemo, zahvaljujući svom mentoru za rad na persijskom jeziku, izuzetnoj iranskoj pesnikinji Sudabeh Babagap.

‒ Uživanje je poleteti iz pepala savremene civilizacije koja se nažalost ne bavi alhemijom već pljačkom zlata. U vihorima ratova čiji smo savremenici nije se išlo samo za naftom već se uvek kretalo ka Istoku u potrazi za tajnom, za eliksirom života. Zato su u svim ratovima pljačkani pre svega muzeji. Ali kome je to bilo važno? Svi uglavnom pričaju o sirovinama i ekonomiji ‒ kaže naša sagovornica.

I u duhovnom smislu, kako kaže Ivana Žigon, kad se branom zaustavi bujica ona se akumulira da bi proizvela svetlost...

‒ Ta brana, učinila je recimo da režiram „Luču”, na Njegošev 200. rođendan. Iskreno, da je samo to bilo u zamenu i za 100 godina čekanja meni bi bilo dosta. A bilo je pred prepunom salom Sava centra i mojih autorskih istorijskih i duhovnih spektakla u kojima je učestvovao čak i veliki Mihalkov, i Nikolaj Burljajev, i u kojima su nažalost svoje poslednje uloge odigrali Miša Janketić, Miodrag Radovanović, moja majka Jelena Žigon i Tihomir Arsić. I mom ocu Stevi Žigonu postavili su branu i verovali ili ne on u svojoj matičnoj kući JDP-u nije dobio ulogu poslednjih 35 godina svog života, ali su nam se možda tako otvorili putevi nekog dubljeg traganja. Kao što divno kaže Vjera Mujović s kojom ravnopravno delim ovu ulogu: „Ako su zatvorena vrata, ti možeš da staneš kraj prozora i posmatraš.” Dakle u daljinu ‒ navodi umetnica.

Sebe, kako kaže Ivana Žigon, subjektivno vidi recimo kao krajnji opozit Marini Abramović, jer nudila je performanse, ali obasjane svetlošću. Oživljavala je, recimo, vojnike na Zejtinliku, i činila da tamo, po kiši zaigraju kolo…

‒ Bacala sam čini kojima sam se naučila rodivši se u pozorištu. I uvek dešavala se neka, bar mala pobeda nad smrću i nad zlom. To za moju malenkost i jeste misija umetnosti ‒ kaže Ivana Žigon, uz komentar da je uvek išla ispred svog vremena, a zapravo već dugo, predugo čeka novi svet i to ne skrštenih ruku.

‒ Puno sam radila da umetničkom potragom i neprihvatanjem te nove normalnosti, sebi i drugima odgonetam tajnu tradicije, izvora, pesme, pripadanja i odanosti o kojoj između ostalog govori ruski pisac Viripajev. Ovog proleća 2022. godine jasno je da je rasplet počeo. To se i te kako oseća i u našoj predstavi i publika to dobro prepoznaje. Moj otac Stevo Žigon bio je vizionar, i govorio je kako ćemo morati da zaustavimo takozvani progres da bi čitav svet mogao krenuti od početka. Jer mi umetnici ne smemo pristajati na svet koji se deli na Evropu i treći svet koji umire od gladi a da se niko od nas ne osvrne.

„Umetnik može biti zdrav” tek kada svi budemo zajedno, u pravdi koja važi za sve podjednako, umetnost i jeste život iz početka, kaže Ivana Žigon i ujedno predlaže da poletimo u novo proleće na tepihu starih civilizacija koje čuvaju svoju bit, svoj stožer. Svoju ljubav.

‒ Ravnodnevnica je počela 20. marta u 16 časova i 33 minuta, a moja predstava „Iranska konferencija” je u maju, na sceni „Raša Plaović”. Ne treba da se vezujete. Bićemo daleko bezbedniji dok letimo nego dok smo na zemlji ‒ poručuje Ivana Žigon.