Superiorni ne pohvaljuju

Mnogo je iznenađenih, pa čak i zapanjenih ljudi u Beogradu posle prošlonedeljnog hapšenja Radovana Karadžića. Samo hapšenje bilo je neočekivano i krajnje iznenadno, ali mnoge građane Srbije, a posebno simpatizere nove vlade, više je iznenadila reakcija američkih i evropskih predstavnika. „Medeni mesec” pohvala, čestitki i bodrenja posle objave da je Karadžić uhapšen završen je maltene čim je počeo. Umesto njega su sa svojim licemernim stavovima i ponavljanjem još neispunjenih očekivanja izašli ljudipoput Olija Rena, Danijela Frida i Maksima Ferhagena. Mnogi u Srbiji i drugde čudili su se zašto.

Zašto je jedna čvrsta, pa čak i hrabra odluka novih vlasti u Beogradujedino mogla da izazove novu i svaki putdužu listu uslova koji se Srbiji nameću pre nego što će je potpuno prigrliti njeni „prijatelji” u Vašingtonu, Briselu i ostalim evropskim prestonicama? Odgovor se može naći u činjenici da stav velikog broja ovih osoba oblikuje, i dosada je oblikovala, teologija koja je njima važnija nego bilo šta ili bilo ko u Srbiji, Bosni i na celom Balkanu.

Alfa i omega ove teologije je nepokolebljiva vera u moralnu superiornost ovih tobože velikih vođa i njihovog pogleda na svet, stanovište da su samo oni vlasnici „istine”. Istina je put do spasenja i raj na zemlji za sve koji je prihvate. Zasnovana je na uverenju da postoji samo jedan put do spasenja i da taj put čini nepokolebljivo i potpuno predavanje pojedinca ovoj teologiji. Demokratija, ekonomski prosperitet i pobeda nad terorizmom (ili kako Buš kaže „osovinama zla”) biće na raspolaganju samo onima koji veruju. Vladavina zakona, poštovanje osnovnih ljudskih i građanskih prava i sloboda mogu se primeniti samo ukoliko oni priznaju superiornost ove teologije i sve dok ih određuju „čuvari” prave vere.

Svako osporavanje ove teologije je jeres, a odbacivanje ravno grehu. Eto zašto nije dovoljno da Srbija i njeni građani nastave da dokazuju da veruju u ovu teologiju izvršavajući dela žrtvovanja i pokajanja po zapovesti njenih najviših sveštenika (Rena, Frida, Ferhagena itd.); oni moraju da padnu pred njih i mole za oproštaj za zločine počinjene rečima, delima i u mislima, i da u potpunosti priznaju da postoji samo jedan pravi put do pokajanja i spasa.

Kao i svaka druga radikalna ili fanatična ideologija, i ova posmatra slobodnu volju i mišljenje kao pretnje i kvalitete koje treba da uništi kolektivna volja jedine prave vere. Marksisti, fašisti, islamisti i hrišćanski fundamentalisti – svi oni mogu da se dovedu u vezu sa glavnim zagovornicima ove nove teologije. Kao i kod svake druge teologije, konvertiti su najnepopustljiviji, najstrastveniji i najopasniji branitelji... U Srbiji je te preobraćenike osililo hapšenje Karadžića i to što je ono potvrdilo osnovnu doktrinu „uslovljavanja” kao jedinog načina da se Srbija spasi od sebe same. Ovi samoproklamovani „mučenici” nove vere traže krv bogohulnika, cinika i jeretika. Naravno, ironično je, pa i izopačeno to što su čak i najveći sledbenici ove nove teologije često nevernici ili skeptici kad je u pitanju Bog, ali to prosto pokazuje moralnu i teološku superiornost njihovih uverenja i vrednosti.

Oni traže da se odlučno zaustavi govor „mržnje”, da se zabrane političke partije koje „ne poštuju demokratiju” i da se ućutkaju svi kritičari (jeretičari). Naravno, oni i njihovo visoko sveštenstvo u Vašingtonu, Briselu i Hagu odlučiće i presudiće šta je dozvoljeno, a šta se ne sme tolerisati. Eto zašto hapšenja i izručenja Karadžića, Mladića i Hadžića nisu dovoljna. Eto zašto čak ni direktno ili indirektno priznanje nezavisnosti Kosova neće biti dovoljno. Srbi moraju da priznaju da su zli, da su odgovorni za sve užase krvavog raspada Jugoslavije (da se sada mnogo ne pominje Milošević, zbog osetljivosti nove Cvetkovićeve vlade), da su prezira vredan narod koji nije imao prave heroje (pogledajte Mesićeve izjave) i da su sve vreme lagali sebe i svet o žrtvama koje su podneli od Kosovske bitke do Drugog svetskog rata. Da li će ovakvo priznanje i javno poniženje biti dovoljni? Sumnjam. Uz to mora da dođe ne samo priznanje superiornosti ove teologije nego se u potpunosti moraju prigrliti i ona i njen centralni aksiom „da ne postoji alternativa”. To je, prijatelji, braćo i sestre, jedini put ka spasenju. Mogu li da čujem jedno „amin”.