Gasni desant EU na Afriku

Mlak doček evropskih emisara prošlog meseca u Rijadu i Abu Dabiju, nagnao je članice EU da se ponovo ovih dana, kao pre dva veka, okrenu energetskom bogatstvu Afrike, gde inače 600 miliona ljudi ni danas nema pristup električnoj struji.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u martu su jasno poručili Evropljanima (odlučnim da se što pre ratosiljaju ruskog gasa), da kratkoročno mogu da ponude tek simboličnu zamenu za sibirski energent. U odvojenim saopštenjima zvanični Rijad i Abu Dabi su poručili da bi eventualno 10 odsto svog izvoza tečnog gasa (LNG) mogli ovog leta da preusmere Evropljanima, budući da imaju čvrste obaveze prema azijskoj klijenteli.

U međuvremenu, Evropljanima su ruke u ovim pregovorima prilično vezane jer su im rezerve gasa u domaćim skladištima na istorijskom minimumu od oko 26 odsto kapaciteta. Druga strana, tako izgleda, stiče istorijsku pregovaračku prednost.

U trenutnoj fazi odvikavanja EU od sibirskog gasa, italijanski premijer Mario Dragi i alžirski predsednik Abdelmadžid Tebune potpisali su u ponedeljak preliminarni dogovor o energetskoj saradnji dva mediteranska suseda. Istovremeno, italijanska energetska firma ENI (u Alžiru prisutna od 1981. godine) i domaća državna kompanija „Sonatrah”, sklopile su ugovor o „postepenom povećanju izvoza gasa do devet milijardi kubnih metara 2023–2024. godine” na Apeninsko poluostrvo. Premijer Dragi nije precizirao detalje preliminarnog ugovora, dok „Sonatrah” nije rasvetlio kojim tempom, po kojoj ceni i drugim uslovima će teći ovo „postepeno povećanje izvoza gasa”. Visoki predstavnici Italije pritom nisu pojasnili da li su spomenute buduće količine gasa iz Alžira namenjene domaćem tržištu Apeninskog poluostrva, ili će ih deliti s drugim članicama EU. Pre ukrajinskog sukoba Italija, koja uvozi 90 odsto neophodnih energenata, nabavkom iz Rusije pokrivala je 40 odsto potreba domaćeg tržišta, a iz Alžira (svog drugog snabdevača) oko 30 odsto.

Alžir, deseti svetski izvoznik gasa, do prošle jeseni je kroz dva gasovoda snabdevao partnere u Evropi, preciznije u Španiji, i „Transmedom” italijansko tržište. Odluka Španije da se prošle jeseni diplomatski prikloni Maroku oko pitanja „Marokanske Sahare” nagnala je Alžir da u oktobru 2021. obustavi dotok gasa Pirinejskom poluostrvu jednim od dva spomenuta gasovoda. Zvanični Alžir odbio je nedavni zahtev Vendi Šerman, zamenika šefa američke diplomatije, da ponovo odvrne slavine tog gasovoda. Nakon toga, intervenisao je i šef američke diplomatije Entoni Blinken, tokom radnog ručka s predsednikom države Abdelmadžidom Tebuneom, ali bez još vidljivih rezultata. U međuvremenu, alžirska energetska firma „Sonatrah” najavila je španskom tržištu novo moguće poskupljenje energenta od 10 odsto.

Drugim rečima, alžirsko i potencijalno povećanje izvoza afričkog izvoza u EU ugovaraće tamošnji akteri, koji imaju istančan osećaj za domaće vojno-političke interese, kao i za regionalne i međunarodne prilike. Alžir je inače treći među najvećim kupcima ruskog oružja i dugogodišnji politički sagovornik. Da evropska hitra zamena ruskog gasa za afrički neće biti jednostavan poduhvat svedoče i pokušaji zvaničnog Rima da se dogovori s Libijom (odatle nabavlja 2,5 odsto gasa) oko dodatnih isporuka. Italijanski ministar energetske tranzicije Roberto Čingolani objavio je nedavno da Rim i nadležni u Libiji vode intenzivne pregovore o energetici. Izvršni direktor libijske naftne kompanije tim povodom je izrazio spremnost da se pritekne u pomoć Evropi, dok je ministar energetike Muhamed Aun upozorio da „Libija nema dovoljnih rezervi za takvu akciju”. Ko sve kontroliše odvrtanje i zavrtanje naftnih i gasnih slavina u Libiji, odavno je tema od velikog značaja za brojne potencijalne kupce ogromnih energetskih rezervi te urušene severnoafričke države.

Istovremeno, u najnovijem desantu Evropljana na energetski teren Afrike iz Berlina stižu signali da bi nemački vicekancelar Robert Habek mogao, nakon Rijada i Abu Dabija, da krene na turneju i u Ekvatorijalnu Gvineju, Tanzaniju i Mozambik, države s basnoslovnim, ali uglavnom neiskorišćenim rezervama prirodnog gasa, preneo je „Dojče vele”.

Koji bi mogao biti nemački predlog domaćinima u Malabou, Dar es Salamu i Maputu, ostaje da se vidi. Kako bi mogli da reaguju možda bi se dalo naslutiti iz poruka koje je egipatski premijer Mustafa Madbuli ovih dana uputio Fransu Timermansu, evropskom komesaru za klimatske promene. Evropske goste u Kairu interesovalo je da li bi Egipat mogao da snabdeva EU tečnim gasom, a domaćine je zanimalo da li bi gosti finansijski pripomogli izgradnju postrojenja za energetsku obradu „zelenog vodonika” i kupovinu žita na međunarodnom tržištu „po razumnim cenama”, preneo je Blumberg.

Afrika će, nakon „kolonijalnih iskustava”, u najnovijoj rundi daljih energetskih povezivanja s Evropom, po svemu sudeći, tražiti status ravnopravnog pregovarača.