Dan ranjene planete

Dan Zemlje obeležava se 22. aprila, istog datuma kada je još davne 1970. više desetina miliona ljudi širom sveta od svojih vlasti, kao i od nadležnih međunarodnih  institucija vlasti tražilo zaštitu planete. Nešto se počelo menjati u međuvremenu, jer je već 1972. objavljena čuvena studija ekspertske agencije Rimski klub „Granice rasta” (Prvi izveštaj), a onda je Brundtland komisija OUN izašla sa izveštajem „Naša zajednička budućnost” (Our Common Future, 1987). Konačno, Rio deklaracija iz 1992. trasirala je optimistički model poželjnog, ekološki usmerenog i socijalno senzitivnog razvoja.

Održivi razvoj bi se danas mogao operacionalizovati kao stanje najpovoljnije kontrole rizika na planetarnom nivou. Naime, verovatnoća nepovoljnih ishoda usled delovanja mnoštva kako prirodnih tako i antropogenih faktora na planeti, u današnjem svetu prilično je visoka tako da, ako se ti rizici sistemski smanjuju (prevencija i mitigacija – ublažavanje delovanja klimatskih promena je metaforički slučaj) onda se može govori o održivosti. Primena međunarodnih deklaracija i globalnih standarda, nažalost, još je stvar (slobodnog) dogovaranja, pa i pridržavanja dogovorenog naročito onih najmoćnijih.

Sve što vodi povećanju rizika je neodrživo. Konačno, da li ima većeg društvenog rizika po ljude i prirodu nego što je rat? A rat je upravo najmanje održiva ljudska akcija, iz prostog razloga što se nijedan nije završio drugačije nego mirom i što su njegovi troškovi (suviše blaga reč?), za sve involvirane strane, svakim danom sve veći. Pritom svi učesnici rata to znaju, ali dok rat traje niko nije spreman tu gorku istinu da prizna. 

One vesti sa ekoloških samita (sledeća konferencija o održivom razvoju bi trebalo da usledi u junu ove godine na tridesetogodišnjicu prvog Rio samita)  u prisustvu ratnih izveštaja, većini čitalaca su preko glave. Na njima se mnogo obećava a malo šta čini. Poput one velike prošlogodišnje fešte u Glazgovu, kada je medijski dominirala protestna kolona najmlađih ekoloških aktivista, predvođenih najpoznatijom mladom aktivistkinjom  Gretom Tunberg. No, ako ima išta što budi nadu, to je da tinejdž (gotovo dečja) generacija definitivno postaje generator globalne ekološke svesti, a delimično i današnje savesti čovečanstva.

Istraživanja o primenjivosti „Globalnog rasta” (iz 1972)  pokazala su da kolaps koji bi po prvobitnim projekcijama Rimskog kluba, mogao da usledi oko 2050., ne bi značio i kraj civilizacije, kao i da najcrnji scenario može da se izbegne, uz pretpostavku da najbolje tehnologije koje štede resurse i smanjuju zagađenje postanu „široko dostupne i onima koji sebi ne mogu da ih priušte” (Gaja Harington, časopis „Yale Yournal of Industrial Ecology”). Nešto kao što je Svetska zdravstvena organizacija predlagala sredinom protekle godine za antikovid vakcine – da postanu globalno javno dobro. U tom pogledu svetska zajednica se nije baš pokazala, kao ni mnogo puta do sada. Međutim, mi nemamo druge i valja nam delovati tako da pokušavamo da popravimo, pre svega sistem Ujedinjenih nacija. Naravno ne tako što će pojedine nepodobne strane iz njih isključivati jer u tom slučaju „ ujedinjenih nacija” nema.

Da se vratimo lokalnim okvirima. Održivi razvoj je mnogo više od ekološke svesti, koja je u usponu svuda pa, zamislite, i na Balkanu i u Srbiji. Međutim, mnoštvo nepoznanica kola među sve obaveštenijim građanima, pa i među ekološkim aktivistima. Za sada, kao da se ne nazire održiv način da se uspostavi jedan stalni, stručno utemeljen, dijalog između eksperata, javnih ustanova, građanki i građana, pre svega na lokalu, o manama i prednostima vodozahvata, saobraćajnih infrastrukturnih projekata, rudnika, sadašnje urbanizacije, o očuvanju zaštićenih područja, energetika i njene „zelene tranzicije” kao i o održivim načinima i stilovima života u Srbiji.

Na pitanje zašto je to tako postoje dva ključne reči potencijalnih odgovora: jedna je kultura a druga institucije. Pritom pod kulturom podrazumevamo sve ono što je naučeno, stečeno i što čovek usvaja kao obrazac dobrog ponašanja (dakle, uključujući obrazovanje i nauku), a institucije kao ustanovljena vladajuća (formalna i neformalna) pravila ponašanja. E upravo one u daleko većoj meri zavisne od strukture vlasti i načina vladavine.

Zato nema izgovora za nosioce vlasti kad je reč o pitanju zašto institucije ne funkcionišu, pa ni one ekološke, zašto se izveštaji o stanju životne sredine i procene ekološkog uticaja „podešavaju”, a projekti politički instrumentalizuju. Još konkretnije, zašto se pored glavnog beogradskog vodoizvorišta odobrava gradnja naselja za 50.000 žitelja,  odobravaju dubinska bušenja na Velikom ratnom ostrvu, a istovremeno privatizuje jedan retko uspešan i finansijski potpuno održiv naučni institut za vode „Jaroslav Černi”, koji čak ima monopolsku poziciju na tržištu. A stara je i mnogo puta proverena ekonomska istina da je od državnog monopola gori samo privatni. Kako i zašto se danas sve više zloupotrebljavaju, pa i privatizuju javna dobra u nacionalnim parkovima „Kopaonik” i „Đerdapska klisura”, čak i na „strogo zaštićenom području” na Avali (nacionalni park od Miloševog vremena, iz 1859)? Konačno, zašto se ne sprovodi odluka i volja države i ne poštuju njene zvanične institucije kada je reč o uklanjanju nelegalnih objekata u zaštićenim područjima.

Profesor inženjerske ekonomije i održivog razvoja

Univerzitet u Beogradu