Petak, 07.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: Episkop raško-prizrenski TEODOSIJE

Crkva je uteha našem narodu

Mi opstajemo i ostajemo samo ako smo vezani za Hrista i ukoliko smo svesni značenja Kosovskog zaveta Svetog kneza Lazara
(фото Живојин Ракочевић)

Episkop raško-prizrenski Teodosije posvetio je svoj život Kosovu i Metohiji gradeći i obnavljajući svetinje svetske duhovne i umetničke vrednosti. Za praznični broj „Politike” govori o večno novoj tajni Vaskrsa, položaju i ulozi crkve, kao i o pojedincu u doba pandemije.

Kakav je značaj Vaskrsa za svet, za novi pogled čoveka u svetu, za „najveću revoluciju” čovečanstva, kako Vaskrs vide i objašnjavaju neki savremeni pravoslavni teolozi i filozofi?

Vaskrsenje Hristovo je ključni događaj u istoriji čovečanstva i istovremeno projava najdublje predvečne tajne Boga, koji je u svojoj ljubavi postao čovek da bi nas uveo u novi način postojanja. Vaskrsenje je zato i istorijski i nadistorijski događaj i zaista „najveća revolucija” čovečanstva. Gospod je došao da na svoja pleća uzme prirodu čoveka, postavši čovek po svemu, osim po grehu, da bi paloga čoveka iscelio i učinio pričasnikom večnog života. Kao što je Sv. Atanasije Veliki rekao, Bog je postao čovek da bismo mi postali bogovi po blagodati. Zato hrišćanstvo nije samo neka moralistička ideologija, niti je čak religija u klasičnom smislu, već je ono novi život, čiji učesnici postajemo sada i ovde kroz Crkvu kao Telo Hristovo.

U našem kontekstu, na kosovskometohijskom prostoru, praznik se vidi i u sjaju svetinja u kojima se proslavlja. Kako vi vidite tu osobenost?

Tajna Hristova u našem narodu posebno je projavljena na Kosovu i Metohiji, u našim svetinjama koje sijaju kao duhovni svetionici, i u kosovskom zavetu kao našem duhovnom savezu s Bogom. Tako je naš narod od jednog plemena postao kršteni i zavetni narod Božiji. Zato je Kosovo i Metohija od velike važnosti, ne samo za pravoslavne Srbe, već i za sve pravoslavne u svetu. Naša kosovskometohijska tradicija nadilazi ono što je ograničeno i tako ima svoju duhovnu dimenziju.

U kakvom su stanju hramovi Kosova i Metohije, kako ih vi vidite ovog Vaskrsa, s obzirom na stalnu nesigurnost, napade, pljačke, uzurpaciju imovine?

Nakon rata 1998–1999. i posebno prvih posleratnih godina, više naših hramova i manastira bilo je oštećeno ili potpuno uništeno – ukupno 150 objekata. Samo deo, prvenstveno onih svetinja oštećenih u pogromu 2004. godine, obnovljen je u saradnji sa Savetom Evrope. Neke smo obnavljali uz pomoć Vlade Republike Srbije, međunarodnih donatora ili zahvaljujući pomoći ljudi dobre volje. Ipak, još dosta ostaje da se uradi kako bi se obnovilo sve što je porušeno i oštećeno. U poslednje vreme, pored administrativnih pritisaka prištinskih vlasti, suočavamo se i sa čestim pljačkama naših crkava. Nedavno je opljačkan parohijski dom naše crkve u Velikom Ropotovu. Policija većinom ne rešava ove slučajeve. Istovremeno imamo i problem s uzurpacijom crkvene zemlje, za šta će biti potrebno više vremena da se reši, posebno u uslovima kada lokalne institucije ne pokazuju spremnost da poštuju ni sopstvene zakone, ni odluke svojih sudova, ako su donete u korist SPC. Iz perspektive vaskršnje radosti, na naš položaj i borbu gledamo s optimizmom, koji proizlazi iz Hristovog groba iz kojeg je zasijao novi život. Tako je, i pored svih teškoća, naša Crkva očuvala svoju vitalnost i nadu koja dolazi upravo od raspetog i vaskrslog Gospoda Hrista.

Uzimajući u obzir činjenicu da ste u hramovima Kosova i Metohije duhovno odrasli, od iskušenika do episkopa, kako se ličnost preobražava i menja u odnosu s ovdašnjim svetinjama?

S godinama čovek stiče i iskustvo. Naravno, skoro 19 godina, koje sam proveo kao iguman manastira Visoki Dečani, duhovno me je izgradilo i neraskidivo povezalo s tom svetinjom i bratijom manastira. Istovremeno, kao episkop, sada osećam duhovni poziv i dužnost da sve ono što sam naučio u Dečanima primenim širom naše eparhije, koja i jeste jedno veliko opštežiće u kojem bi svi trebalo da osećamo da smo deo celine i da radimo jedni za druge, služeći Bogu tako što služimo bližnjima. U hrišćanstvu, ličnost se stalno preobražava i predstavlja ono što apostol Pavle zove „uzrastanje čoveka u punoću mere rasta Hristovog”.

Uloga Eparhije raško-prizrenske i vaša lično zasniva se na specifičnoj vezi s vernicima na Kosovu i Metohiji. U mnogim slučajevima vi ste im jedina pomoć i uteha, kako se nosite s tim i kako to može da utiče na život jednog monaha?

Crkva na ovim prostorima vekovima ima ulogu da služi širenju blage vesti vaskrslog Gospoda. Svi mi kao njeni članovi pozvani smo da služimo toj tajni, svako na svom mestu i na svom polju rada. Prisustvo Crkve na Kosovu i Metohiji zato je velika uteha našem narodu, jer nezavisno od teških političkih i istorijskih realnosti kroz koje naš verni narod vekovima prolazi, mi opstajemo i ostajemo samo ako smo vezani za Hrista i ukoliko smo svesni značenja Kosovskog zaveta Svetog kneza Lazara. Zaista je za malena ovo carstvo zemaljsko i promenjivo je, ali je nebesko uvek i doveka. Istinski smisao našeg života ne ogleda se samo u materijalnim postignućima, već u meri u kojoj smo se saobrazili Hristu i otvorili svoja srca da Bog kroz nas projavljuje svoju volju u ovom svetu. To je posebno važno za monahe koji su pozvani da se odreknu sebe i svega prolaznog u svetu i da celim svojim bićem posvete sebe služenju tajni Hristovoj. Osećamo zato posebnu odgovornost da ostanemo na braniku svoje vere, otačastva i svetosavskog predanja, jer znamo da samo svojim primerom i životom možemo biti uteha i ohrabrenje svom narodu.

Svet već dve godine izoluje pandemija virusa korona, da li su se vaše aktivnosti promenile, brige povećale, odnos prema ljudima promenio?

Zasigurno, pandemija je promenila ritam našeg života. Mnogi nama dragi ljudi otišli su iz ovoga sveta, neki su prošli teške dane bolesti i gotovo da nema nikoga ko nije izgubio nekoga od bližnjih. Ipak, život teče dalje. Pandemija je bilo i ranije, kao i ratova i drugih stradanja, ali Crkva živi i nastavlja svoj put s nadom u vaskrslog Hrista i dubokom svešću da se čovekov život ne iscrpljuje samo u ovom vremenu i prostoru. Mi smo ovde ipak samo prolazni putnici na putu ka Carstvu Božijem, i iz te perspektive sve što se dešava potrebno je sagledavati. Bez te perspektive, čovekov život bi bio jako tragičan. Ipak, u duhovnom svetlu sve izgleda drugačije. Naravno, naše je prvenstveno da pokažemo odgovornost u vremenu svakog stradanja i da pomognemo onima koji su u nevolji. Treba da se odgovorno odnosimo prema onima koji su osetljivog zdravlja i da znamo da ni bolest ni rat ne smeju da unište u nama krstovaskrsnu radost života koji se u Hristu daje u svojoj punoći.

Kad je početkom 20. veka na KiM zavladala epidemija kuge, sveštenici Pećke patrijaršije izneli su čudotvornu ikonu Bogorodice Pećke i svi su je, iako su međunacionalni i međuverski odnosi i tada bili loši, dočekali s nadom u spas i izlečenje. Ima li danas vere koja nadilazi podele i da li radost Vaskrsa preskače zidove u našim životima i srcima?

U svim našim manastirima i mnogim parohijskim crkvama u vreme pandemije su čitane posebne molitve. Pominjali smo i pominjemo mnoge koji su bolesni ili koji su se upokojili. Crkva molitveno sastradava svom vernom narodu i nosimo bremena jedni drugih. Poštujemo medicinu i lečimo se kad je potrebno, svako po svojoj savesti i potrebi. Ali, ne smemo da zaboravimo Hrista – istinskog lekara duša naših, koji nas leči od najopasnije bolesti, od smrti koja je odvojenost čoveka od Boga i koji nam pomaže da postanemo svesni Carstva Božijeg. Prvenstveno, to bi trebalo da je uloga naše Crkve.

Živimo u veoma teškom vremenu, ratovi, ekonomske krize, sukobi među narodima, politička neslaganja među ljudima. Kako nas Crkva uči da se ponašamo u takvim okolnostima?

Hristos je došao da nam objavi Carstvo Božije, koje je drugačije od prolaznih carstava ovog sveta. On nije doneo neku socijalnu ili političku ideologiju i nije došao da nas uči da gradimo mir kroz konferencije i samo ljudskim naporima, već da sami svojim životom budemo oruđe mira i razumevanja među ljudima. Mnogi to ne razumeju i očekuju od Crkve da se oglašava kao politička organizacija o svemu što se oko nas dešava. Uloga Crkve nije da podeli ljude, već da ih poveže u svesti da smo svi pozvani da budemo udovi Tela Hristovog. Naša uloga nije da podstičemo revolucije, opravdavamo ili osuđujemo moćnike ovog sveta, već da svedočimo Carstvo Božije koje nije od ovog sveta i u kojem je, kako smo čitali u nedelju u Svetom evanđelju, prvi – onaj koji svima služi. To je jedna sasvim drugačija perspektiva od one koju nude ideologije ovog sveta. Otuda je naše da sastradavamo i da pomognemo onima koji stradaju. Da im pomognemo da nose svoj krst, a ne da im sudimo i da im presuđujemo. Ako nekada i reagujemo, to bi trebalo da činimo ne radi političke ili ideološke konfrontacije, već da bismo pomogli našem vernom narodu i očuvali život Crkve. Činjenica je da hrišćanstvo nije formula kako da se u ovom vremenu i prostoru zaustave svi ratovi i ekonomske krize. Uloga Crkve Hristove jeste da nas uvede u novi način postojanja, u kojem, živeći i u postojećim okolnostima, bivamo vesnici novog života i vaskršnje radosti.

Koja je vaša osnovna vaskršnja poruka, između podeljenih svetova, između različitih strahova i sebičnih interesa?

Gospod naš je rekao: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.” Ovo su ključne reči za svakog od nas. Mir koji nam Hristos daje nije od ovoga sveta i ne počiva na kompromisu između istine i laži, između svetlosti i mraka. Istina Hristova je samo istina i svetlost, a laž i mrak su odsustvo te istine i svetlosti. Zato, čestitajući svima ove vaskršnje praznike, koristim priliku da vas sve pozovem da budemo i sami blagovesnici ovog mira Hristovog, u našim porodicama, na poslu, gde god živeli. Tako ćemo istinski otvoriti svoje srce da učestvujemo u punoći radosti tajne Vaskrsenja Hristovog.

HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Diki
Nekima stvarno jeste uteha. Ali što se tiče drugih... Videli smo današnje izveštaje agencija sa pričešća u hramu... Nekad je crkva vodila ovaj narod a danas je totalna komercijala... U njoj sve bivše komunjare, mafijaši - bivši i sadašnji, aktualne patri(j)ote. A došli su ne zbog vere, utehe, pričesti, nego zbog slikanja. Ali oni dreše kesu za crkvu...
Zoran
I rakija je uteha.
Dragan Pik-lon
Sve nas posmatra Knez Lazar odozgo.Pita se zasto smo toliko doleko od Prizrena iiako je Vidovdan na vidiku?
Dragan Pik-lon
Vaskrsenje jeste najveca revolucija Covecanstva.Hvala Bogu,polako se pretace u evoluciju i Bogu kao sveznajucem,ka logici.Sve to je Knez Lazar ima u srcu na Kosovu Polju-na Vidovdan.
Божидар Анђелковић
Сјајан наслов!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.