Subota, 01.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Zaboravljeni pravednik Bogdan Rašković

U zborniku arhivske građe „Loborgrad” autor Veljko Đurić Mišina obelodanjuje autentična svedočenja zatočenica logora u NDH, otkriva kako je vlada Milana Nedića uz pomoć Nemaca spasavala sužnje iz ustaških kazamata i kako je jedan čovek zaslužan za izbavljenje 65.000 Srba
Богдан Рашковић

„O Jasenovcu je za proteklih 75 godina objavljeno više od 3.500 radova različitog kvaliteta i obima i dve-tri desetine kvaziistorijskih tekstova u Hrvatskoj. O Loborgradu nema radova srpskih istoričara i publicista.”

Ova napomena istoričara Veljka Đurića Mišine, autora zbornika „Loborgrad”, ujedno je i najbolja potvrda opravdanosti objavljivanja arhivske građe, koja baca svetlo na logor u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u kome su bile zatočene i Srpkinje, od novorođenčadi do starica. A to je samo jedan od saznajnih slojeva koje nudi ova ukoričena riznica autentičnih svedočenja, uz brojne druge činjenice i pitanja koja otvara. Najvažnije od svih je – zašto je sabirni logor za žene i decu, koji se nalazio na sedamdesetak kilometara severno od Zagreba, do danas ostao van fokusa ovdašnjih istoričara?

„Priča o izbavljenju zatočenica iz Loborgrada i njihovom dovođenju u Srbiju naprosto je odudarala od ideoloških narativa o apsolutno zlim nemačkim okupatorima. A nije se uklapala ni u decenijama građenu predstavu o izdajničkom i kvislinškom režimu Milana Nedića”, objašnjava Đurić Mišina.

Žene i deca oslobođena iz logora Loborgrad

Sabirni logor za žene i decu Loborgrad formiran je 5. septembra 1941, u dvorcu koji je u 17. veku podigla plemićka porodica Keglević. Pre rata ovo zdanje je služilo kao neka vrsta socijalne ustanove, u kojoj je bilo mesta za oko 200 duša. Prema procenama, tokom godinu dana postojanja kroz Loborgrad i pomoćni sabirni centar u Gornjoj Rijeci kod Križevaca prošlo je oko 4.000 logorašica, mahom Jevrejki, nešto Hrvatica i 200-300 srpskih žena i dece, listom iz Hercegovine. Nema tačnih podataka koliko je njih tamo umrlo (procena je oko 200), niti se zna broj deportovanih u logore smrti Aušvic, Jasenovac, Staru Gradišku.

„O postojanju logora Loborgrad predsednika vlade Milana Nedića izvestio je 26. decembra 1941. Toma Maksimović, prvi čovek Komesarijata za preseljenike i izbeglice. Priložio je i imena 129 zatočenica, apelujući da se što pre izbave. Krajem marta 1942. vozom do Zemuna, a potom u Beograd, stigle su žene i deca s tog spiska”, kaže naš sagovornik.

Ova i druge akcije spasavanja Srba iz logora NDH, kako ističe, nisu bile moguće bez odobrenja i podrške nemačkih generala i ključnih ljudi u strukturama okupacione vlasti, koji su bili zgroženi ustaškim zločinima. Sve detalje i odnose ključnih aktera nemoguće je rekonstruisati jer su mnoga dokumenta ili nedostupna ili uništena. Međutim, jedno ime se kao crvena nit provlači kroz sve ove dramatične događaje.

Toma Maksimović sa izbeglicama u Beogradu

„Reč je o Bogdanu Raškoviću, rođenom 1907. u Ćupriji, od 1. januara 1929. na službi u Vojnom odseku Direkcije Državnih železnica. Naizgled, bilo je to obično činovničko nameštenje, ali ono mu je omogućilo da radeći na međunarodnim vozovima upozna nemačke obaveštajce. Ta mreža kontakata bila je Bogdanu od koristi u misijama koje mu je poverio Milan Aćimović, čelni čovek Komesarske uprave u Srbiji. Rašković je najmanje 12 puta putovao u NDH, ima indicija da je i informaciju o srpskim zatočenicama u Loborgradu on doneo u Beograd. Izveštaje i predloge šta bi moglo da se preduzme podnosio je najpre Aćimoviću, kasnije predsedniku vlade Milanu Nediću, kao i komesaru za izbeglice Tomi Maksimoviću i mitropolitu skopljanskom Josifu, zameniku interniranog patrijarha Gavrila Dožića. Kojim su sve kanalima ove misije tekle ilustruje podatak da je Raškovića 29. decembra 1941. primio Alojzije Stepinac na preporuku nadbiskupa beogradskog Josipa Ujčića, koji je Stepinca zamolio da „izađe u susret posetiocu u njegovim nastojanju da pomogne Srbima po logorima”.  Posebno je zanimljivo da je Rašković na taj prijem otišao u pratnji esesovca Georga Majra, pripadnika nemačke Službe bezbednosti u Beogradu”, ističe Đurić Mišina.

Kako otkriva za „Politiku”, o ovom emisaru, za koga tvrdi da je zaslužan za izbavljenje čak 65.000 Srba iz NDH, priprema knjigu koja će se zvati „Zaboravljeni pravednik”.

„O Bogdanu Raškoviću, koliko mi je poznato, nijedan srpski istoričar nije napisao ni rečenicu, a toliko je učinio za svoj stradalni narod. Namera mi je da tu nepravdu ispravim. Da bi se svi ti događaji do kraja rasvetlili, nužno je da BIA otvori svoje arhive u kojima ima relevantnih dokumenata iz tog perioda. Inače, Rašković je penzionisan 30. jula 1943, u 36. godini. Nakon rata je ponovo dobio činovničko nameštenje u Ministarstvu saobraćaja Jugoslavije. Nije se ženio i nije imao dece, umro je 1956, potpuno anoniman i verovatno ucenjen od nove vlasti da ćuti o onome što je radio”, završava Đurić Mišina prolog o junaku svoje buduće knjige.

Veljko Đurić Mišina

Bogdana Raškovića u svom „Dnevniku” pominje i Diana Budisavljević, dobrotvorka zaslužna za izbavljenje više od 10.000 mališana iz logora, kao i za brojne akcije dostavljanja hrane, lekova i odeće srpskim zatočenicima. Ova Austrijanka rodom iz Inzbruka, supruga srpskog hirurga Julija Budisavljevića, s kojim je od 1919. živela u Zagrebu, u svoju misiju krenula je potaknuta upravo sudbinom pravoslavnih žena i dece u Loborgradu, koji se u njenom „Dnevniku” pominje čak 51 put.

Zahvaljujući zborniku Veljka Đurića Mišine, u kome su sabrane izjave zatočenica date u Komesarijatu za preseljenike i izbeglice tokom aprila 1942, sada je moguće sagledati svakodnevicu Loborgrada i iz ugla logorašica. Primetno je da, uprkos teškim uslovima života u prenatrpanom i ruiniranom dvorcu, nijedna od njih nije imala zamerke na ophođenje logorskih vlasti. Naime, Loborgradom i Gornjom Rijekom nisu upravljale ustaše, već Nemci folksdojčeri. Nasuprot tome, njihovi iskazi o prethodnim mestima sužanjstva, o masovnim klanjima i bacanjima u jame, o uništavanju zbegova, o bezočnim pljačkama srpske imovine, uz nabrajanje imena žrtava i zločinaca – verodostojno su svedočanstvo o bestijalnosti ustaškog režima.

Zarad potpunije slike o tom vremenu zla naš sagovornik priprema još dva zbornika izbegličkih svedočenja iz istog perioda. Time će, kako kaže, o „svom ruvu i kruvu” ispuniti plan publikovanja arhivske građe, koji je trasirao kao direktor Muzeja žrtava genocida, pre nego što je s te dužnosti smenjen u maju prošle godine.

„Na taj način ću afirmisati i dokumentacioni rad Komesarijata za izbeglice i raseljenike, koji je, nažalost, podelio sudbinu ideološke osude Milana Nedića i njegove vlade. Komesarijat, koji je imao svega 150–200 ljudi, dao je veliki doprinos zbrinjavanju više od 400.000 naših sunarodnika, izbeglica iz NDH. Niko od njih nije ovde umro od gladi, niko nije ostao na ulici, svi su evidentirani i svi su imali izbegličke legitimacije. Nedićeva briga o srpstvu za mene je neosporna i mora se vrednovati, bez umanjivanja činjenice da je njegova vlast bila kolaboracionistička”, zaključuje Veljko Đurić Mišina.

 

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лазар
Београд је заборавио и Тому Максимовића - комесара за избеглице у Недићевој влади - који је током Другог светског рата спасао масу избеглица из НДХ, нашао им смештај и запослење, а младима занат. После рата је проглашен за народног непријатеља и осуђен на четири године затвора.
Петар,Загреб.
Пви сабирни логор био је на Тушканцу(бивше кошаркашко игралиште Локомотиве). Из тога сабирног логора уписивани су у товарне листове,правац Јадовно виа Госпић или сретнији добијали су пропусницу за Београд виа Земун, а неки су имали срећу да се одселе јужно од Илице. И ту је данас паркиралиште. И ту нема спомен обиљежја. Нитко то не спомиње. И можда се нетко јави да то није истина. Ако се јави такав молим да објавите његов коментар.
Лена
Хвала аутору што нас је подсетио на заборављеног праведника Богдана Рашковића који је уз помоћ Немаца успео да спасе масу заробљених жена. И Диана Будисављевић је од немачких официра добила дозволу за улаз у усташке логоре из којих је спасла око 12 000 српске деце. Била је то највећа акција спашавања деце у Другом светском рату. Град Београд још увек није подигао споменик ни Богдану, ни Диани.
asinus
Savršeno razumljivo zašto se ne zna ništa o ovom i hiljadama drugih heroja, kad znamo da je komunističko ustaška banda ostala na vlasti još 50 godina posle Rata. Sasvim dovoljno da se uniste malobrojni svedoci i podaci. Sto nisu oni stigli, dovršili su nasi izrodi. Ostali su samo tragovi razbijenog mozaika, koji nikad vise nećemo da sagledamo, ni da naučimo lekciju. Znaci, ponavljamo. Tek, da se zna... Ustaše nikad nisu potpisale predaju. Samo su presvukli uniforme. Dok im je trebalo.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.