Novi klinci iz virtuelnog sveta

Još jedna generacija maturanata ispraćena je u vrli novi svet. Uz pesmu i trubače. Da li će im znanje koje su poneli iz škole pomoći u životnoj areni, u kojoj su ljudi primorani da se bore kao gladijatori, zavisiće od brojnih faktora. Jedan od njih je i sreća na koju pojedinac ponajmanje utiče radom i pameću. Verovatno otuda tolika koncentracija kockarnica i kladionica po glavi stanovnika.

Bilo kako bilo, sadašnja generacija maturanata predstavlja antropološku vododelnicu između starog i novog tipa čoveka. Rođeni u digitalnom dobu, vaspitavani od strane roditelja i nastavnika koji su formirani u analognoj eri, još nisu podlegli totalnoj indoktrinaciji. Za razliku od njih, generacije koje dolaze u potpunosti će biti izložene represivnim tehnikama oblikovanja prema modelu novog vrlog čoveka – površnog, fragmentiranog, apolitičnog, uniformnog, ravnodušnog prema sistemu od kojeg zavisi, dakle zavisnog, obezduhovljenog… Ali zato srećnog u svom skučenom virtuelnom svetu. Pritom, sasvim je nebitan društveni sloj i geografsko poreklo pripadnika te nove antropološke kategorije. Istovetni modeli ponašanja već danas se uočavaju kod osnovaca iz različitih društvenih miljea. Vraćaju se iz škole sa pametnim telefonom u ruci, uronjeni u slične virtuelne sadržaje. Nemarno ostavljaju đačku torbu u predsoblju jer nemaju vremena da je odlože na njeno mesto i brže-bolje započinju višesatnu patriju istovetne igrice na pametnom telefonu... Njihov odnos prema školi gotovo da ne postoji u onom klasičnom obliku. Da li će dobiti dobru ocenu ili ne, njima je svejedno. Bitniji su im lajkovi na „Instagramu” i „Tiktoku”. Pažnja im je razbijena u paramparčad, misao površna a rečnik sveden na skraćenice i kompjuterske termine. Neko će reći da je to nužnost tehnološkog progresa, da svako vreme nosi svoje breme, međutim, ovde se radi o tipičnom društvenom regresu.

Nekada je čovek iz skučene sredine u kojoj je živeo širio svoje saznajne horizonte dok ga danas, sasvim paradoksalno, prostranstvo informacija sabija u uzane prostore virtuelne egzistencije. Nekada su deca učila od starijih kako da nešto naprave vlastitim rukama, gospodareći pritom sredstvima za rad, dok današnja deca umesto da gospodare pametnim telefonima, dopuštaju da pametni telefoni gospodare njima. Što je gore, velike su šanse da oni uskoro više i neće biti u mogućnosti da bilo šta dopuštaju ili ne dopuštaju, pošto će u potpunosti zavisiti od veštačke inteligencije i njihovih čovekolikih satrapa koji manipulišu slobodom izbora. Srećom, da ne bude sve potpuno crno, i među novom vrstom ljudi postojaće pojedinci buntu skloni. Nalaziće se u manjini, ali će ih biti. Na to ukazuju izvesni modeli ponašanja, poput pragmatičnog otpora autoritetu koji se zapaža kod današnjih klinaca.

Nego, vratimo se maturantima s početka teksta. Od ukupno četiri godine provedene u sistemu srednjeg obrazovanja i vaspitanja (nekako se termin „vaspitanje” izgubio iz javnog novogovora), dve i po godine su proveli u nečemu što se zove kombinovani model nastave. Pandemija ih je pogodila baš u trenutku kad su se privikli na srednju školu, prešli su zatim na tzv. onlajn nastavu, pa se posle izvesnog vremena vratili u školske klupe – jedne nedelje su boravili u školi, druge nedelje su nastavu pratili od kuće, ili su svakog drugog dana boravili u školi, odnosno kod kuće, pa se ponovo vratili u školske klupe, pa opet nazad na učenje od kuće itd. Paradoksalno, štitili su svoje zdravlje od virusa tako što su se pet-šest sati dnevno zračili pred ekranima laptopa i pametnih telefona. Sa nastavnicima su komunicirali preko „Gugl” učionice i „Gugl” mita. Reč je o proizvodnim artiklima kompanije „Gugl” koji, za razliku od proizvodnog Gutenbergovog artikla – štamparske prese, sve više udaljuju decu od knjige a nastavnike od primarne pedagoške funkcije. Uzgred, elektronski dnevnici predstavljaju međufazu ka potpunoj eliminaciji nastavnika iz školskog sistema koji će se po svemu sudeći transformisati u onlajn zajednicu pod upravom specijalizovanih algoritama. Prosvetni radnici izgleda nisu svesni šta im se sprema pa pretvoreni u puke administratore operativnog sistema olako pristaju na prelaznu ulogu pomoćnika kompjuterskih programa. U pitanju su dehumanizujući efekti tzv. ekonomije znanja koja kvantitet stavlja iznad kvaliteta a svest o nužnosti da se zavisi od sistema iznad ljudske slobode. Zato transformacija čoveka i otpočinje menjanjem njegove svesti! U tome su današnje (nano) tehnologije neuporedivo efikasnije od svih tehnika indoktrinacije iz prethodnih epoha zajedno.

Na koncu, treba dodati da se generacije školarca u Srbiji razvijaju u okruženju prepunom zbunjujućih protivrečnosti koje negativno utiču na njihovu svest o bitnim identitetskim pitanjima. Na primer, roditelji govore deci da završavaju škole kako bi bili uspešni u životu, dok im sistem pokazuje da se do uspeha može doći i bez obrazovanja, a kamoli vaspitanja. U školi đaci uče da demokratiju čini sloboda biranja između brojnih alternativa, a onda vide da mnogo toga (navodno) nema alternativu – pristupanje EU, vakcinacija protiv kovida 19, priznavanje Kosova... Deca u školi, i u kući, govore jednim srpskim jezikom, a onda čuju da voditelji nacionalne televizije govore nekim drugim srpskim jezikom koji podrazumeva akcentovanje reči na prvom slogu. Kada treba da odgovore na pitanje koliko stanovnika ima njihova zemlja, đaci nisu sigurni da li treba da uračunaju i populaciju južne srpske pokrajine. Na koji će onda način obrazovanje, demokratiju, vlastiti jezik i državu u kojoj žive poimati pripadnici nadolazeće vrste ljudi koja uveliko stasava u virtuelnim mehurovima (od sapunice)? Možda još nije kasno da se nešto učini!

*Sociolog