Nedelja, 07.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Uloga srpskih disidenata u svetskoj pobuni duha

Knjiga novinara i publiciste Slobodana Kljakića otkriva kako je kroz istoriju krčen put ka slobodi govora i pravu na iskazivanje kritičkog mišljenja
Учесници студентских протеста 1968. (Фотодокументација"Политике")

Nazivani su jereticima, otpadnicima, odmetnicima, preverenicima, izdajnicima, disidentima. Njihovo glavno, često i jedino oružje, bila je reč – izgovorena ili napisana. Oni koji su to oružje podigli na vladajuću dogmu, crkvenu, državnu ili partijsku, bivali su izopšteni, često progonjeni i tamničeni, neretko i ubijani. O tom soju odvažnih za javno kritičko mišljenje govori knjiga „Srpski disidenti” Slobodana Kljakića, publiciste i dugogodišnjeg novinara i urednika u „Politici”. Temu sadržanu u naslovu autor sagledava u kontekstu čitave istorije „pobune duha”, od drevnog Egipta do burnog 20. veka.

„Svođenje disidentske prakse na Sovjetski Savez i države realnog socijalizma propagandno je nasleđe ’hladnog rata’. Ima i Zapad svoje disidente, poput Noama Čomskog, najuticajnijeg kritičkog mislioca u svetu. Taj oreol, ili žig, nosio je i Džon Lenon, kao i slavna muzičarka i aktivistkinja Džoan Baez”, kaže Kljakić i napominje da se danas ključne disidentske strukture formiraju u naučnoj sferi.

„To je posebno izraženo na polju teorijske fizike i astrofizike, a ogleda se i u raspravama o klimatskim promenama. Postoje vrhunski autoriteti, koji argumentovano tvrde da je narativ o globalnom otopljenju besmislica i vrhunska laž”, napominje naš sagovornik.

Pojam disident vuče poreklo od latinske reči dissident, izvedeno od dissidere, u značenju odmetnuti se od vladajućeg mišljenja, izdvojiti se i ostati po strani, ali i javno se usprotiviti većinskom mnjenju. U Katoličkoj crkvi su od 1596. disidentima nazivani oni koji se suprotstavljaju pojedinim teološkim učenjima i doktrinama, a pritom ostaju verni religiji i dogmi, spremni da je zastupaju i brane.

„U izvesnom smislu, tom opisu odgovara generacija koja je u Beogradu 1968. iznela studentsku revoluciju. Njihove parole su bile ’dole birokratija i korupcija’, ’dole crvena buržoazija”... Ukazivali su na anomalije u društvu i insistirali na moralnim principima, verovali su da se sistem može popraviti delovanjem iznutra”, objašnjava Kljakić.

Strogo uzevši, odrednica disident primenljiva je samo na pripadnike vladajuće nomenklature, koji su, poput Milovana Đilasa, vremenom prešli na kritičke pozicije. Međutim, napominje Kljakić, znatan deo disidentskog spektra Srbije u drugoj polovini 20. veka činili su pojedinci koji nikada nisu bili ni članovi partije, a kamoli njeni visoki funkcioneri.

„Taj šaroliki skup individualaca, uglavnom iz sfere humanitarnih nauka i umetnosti, karakterisala je istrajna borba za slobodu govora i pravo na iskazivanje kritičkog mišljenja. Često su bili kao rogovi u vreći, ali su umeli da povremeno i zajednički deluju. Najčešće radi zaštite pojedinaca koji bi se našli na udaru represije, koja, mora se reći, ovde nikada nije bila jaka kao u zemljama Istočne Evrope. Ali, i kod nas su do sredine osamdesetih za ’delikt mišljenja’ izricane zatvorske kazne”, podseća naš sagovornik.

Osamdesete godine prošlog veka, upamćene po poslednjim politički motivisanim suđenjima na ovim prostorima, bile su i decenija procvata slobode u štampi, izdavaštvu, kulturi, pozorištu, popularnoj muzici... U Beogradu je, pod krovom Studentskog kulturnog centra, stvorena svojevrsna „disidentska Užička republika”. Ovaj hram kreativnosti i slobodoumnosti, ističe Kljakić, od 1979. počeo je da privlači na stotine stvaralaca i desetine hiljada poklonika. Koncerti, debatne tribine, provokativne izložbe, revije zabranjenih filmova, avangardne pozorišne predstave... Čak 650.000 posetilaca pratilo je programe SKC-a tokom 1983. A onda je, pod nerazjašnjenim okolnostima, 28. decembra 1983. u SKC-u izbio katastrofalan požar. Zvanična verzija spekulisala je s „neoprezno bačenim opuškom na jednom koncertu”, ali je do danas ostala sumnja da su „određene službe” smislile da vatrom ugase žar slobode.

Prema Kljakićevim rečima, za potpuno rasvetljavanje „disidentske epohe” nužno je da se otvore arhivi jugoslovenskih i srpskih tajnih službi, da bi se videlo da li je bilo i pojedinaca „na vezi” s režimom, koji su, kao zaštićeni provokatori, sejali smutnju unutar kritičke javnosti. U tim arhivima možda leži i odgovor na pitanje kako je disidentska nacionalistička struja tako premoćno potisnula onu autentično levičarsku, čime je trasiran krvavi rasplet tokom devedesetih.

„Čak i kada zagovara ideje s kojima se ne slažem, za mene disidentstvo ima pozitivan predznak. Apsolutno sam na strani pobunjeničkog duha, koji je danas sputan perfidnijim i efikasnijim mehanizmima od nekadašnje gole represije. Grupama nezadovoljnika prepuštene su virtuelne oaze u kojima obitavaju kao u getima. A bez horizontalnih veza s prirodnim saveznicima, nisu u stanju da pojme kolika je zapravo njihova moć”, zaključuje Slobodan Kljakić.

 (Ne)pokorni intelektualci

Da li su intelektualci disidenti po definiciji, s obzirom na sklonost ka stalnom preispitivanju i traganju za istinom kroz sučeljavanje mišljenja? Kljakić smatra da precizan odgovor na to pitanje daje podela koju je definisao akademik Vladimir Dedijer:

„U prvoj grupi su intelektualci koji se dive vlasti i spremni su da joj služe, bez ikakvih moralnih skrupula. Drugu grupu čine takozvani mimikrizovani intelektualci. Oni uviđaju mane poretka, ali ne dižu glas protiv njega jer im je jedino bitno da sačuvaju svoj status i privilegije. Time indirektno potpomažu zaglupljivanje masa, koje treba držati u uverenju da je postojeća vlast najbolja moguća, da čuva interese naroda i radi u njegovu korist. Trećoj, najmalobrojnijoj grupi pripadaju kritički nastrojeni intelektualci, spremni da zarad svojih ideja žrtvuju sve lagodnosti, u nekim slučajevima i slobodu i život. Intelektualci iz ove grupe koji uđu u organizovane strukture, kakve su partije, u najvećem broju slučajeva završavaju kao disidenti. Oni će se uvek pre potčiniti zovu savesti nego stranačkoj disciplini.”

 

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

lslam
Svetska pobuna duha?
gz
Niko ne misli da je sadasnja vlast idealna, ali vecina sadasnje opozicije moze nazalost da zadivi samo svojim nedostatkom pameti. Jos su najgori ovi sto misle da je dobro sve sto dolazi sa strane (obicno sa zapadne) i pored svega sto su nam uradili.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.