Petak, 09.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Basketaška pravila

Kako postati svetski poznati trener, kako kažu „trofejni trener”. Nije potreban ni talenat ni pamet. Jednostavno grupa ljudi izabere nekog i postavi ga da bude trener. Onda potroše dvadesetak miliona dolara ili evra i naprave nešto što se naziva dobar roster
(Фото Н. Марјановић)

Košarka je nekada bila akademski sport. Širom sveta studenti su igrali košarku, a po završetku košarkaške karijere bi se bavili onim  što su studirali. Bili bi inženjeri, ekonomisti, arhitekte, lekari… Tako je bilo i u Jugoslaviji. Onda je neoliberalni kapitalizam doneo  drugačiji odnos prema košarci. Sve je postalo samo novac, novac. Sada se deca rano opredeljuju za košarku. Apsolutno zanemaruju školovanje. Rano počinju da treniraju dva puta dnevno i praktično nemaju  vremena za bilo kakvo obrazovanje. Veliki trener Dušan Ivković je davno rekao: „Veliki igrači se ne stvaraju, oni se jednostavno rađaju. Ja sam samo pomogao Divcu, Paspalju i ostalima da dostignu maksimum koji im je zapisan u genima”. Kada bi treneri stvarali vrhunske igrače onda bi bilo još više košarkaša poput Jokića ili Teodosića. Njih su jednostavno rodile majke genijalne za sport – košarku.

Sa druge strane, kako postati svetski poznati trener, kako kažu „trofejni trener”. Nije potreban ni talenat ni pamet. Jednostavno grupa ljudi izabere nekog i postavi ga da bude trener. Onda potroše dvadesetak miliona dolara ili evra i naprave nešto što se naziva dobar roster. Uz malo sportske sreće dobri igrači osvoje titulu i naprave „trofejnog trenera”.

Nije potrebno ni da je prethodno igrao košarku niti da je diplomirao na nekom fakultetu. Jednostavno treba da ima ono što se naziva „socijalna inteligencija”. Treba da zna „ko vedri i oblači” i da ne talasa puno. Tako smo došli dotle da imamo ogroman broj trenera, a malo pravih igrača. Košarkom sam se bavio i studirao na Saobraćajnom  fakultetu. Diplomirao sam u 27. godini, odslužio vojsku i nastavio da igram košarku do svoje 34. godine. Posle sam počeo da radim posao za koji sam se školovao.

Iste godine sam pri Fakultetu za fizičko vaspitanje upisao Višu trenersku školu – smer košarka, koja traje dve godine, a treneri je studiraju godinama. Za godinu dana sam položio sve ispite ( 25. 5.1987. sam položio prvi, a 7. 6.1988. poslednji ispit). Fiziologija, kineziterapija, psihologija sporta, biomehanika, higijena sporta, osnovi sportskog treninga i ostali predmeti. Ocenili su me devetkama i desetkama. Jedina šestica je bila iz anatomije koju sam polagao kod profesora na Medicinskom fakultetu.

Mene su košarku učili veliki treneri: profesor Aleksandar Nikolić, Slobodan Piva Ivković i Dušan Duda Ivković. Igrao sam košarku i istovremeno učio od genijalnih košarkaša Ražnjatovića, Mišovića, Đerđe, Plećaša, Simonovića… Ispostavilo se da sam ispite iz košarke najteže položio. Jedva sam dobio sedmice. I još su mi rekli: da nisi ti, srušili bismo te. Jednoga dana sam polagao košarkašku tehniku. Pre podne praktično, a posle podne teoriju. Praktični deo ispita je trajao minut. Skinuo sam se u košarkašku opremu, dali su mi loptu i zatražili da driblam i pokažem prednju promenu pravca i promenu pravca iza leđa. Posle jednog minuta su mi rekli da sam položio praktični  i da posle podne dođem na usmeni deo ispita. Prvo pitanje na usmenom delu je bilo držanje lopte. Sedeo sam  preko puta profesora i pričao ne znam više šta. Onda me profesor upitao da li sam kod držanja lopte ikada čuo za slovo T. Pošto sam odgovorio da nisam profesor mi je objasnio da kada se lopta pravilno drži palčevi leve i desne ruke uzajamno formiraju slovo T. Nisam znao šta da kažem. Da se smejem, ne ide. Profesor me pita i treba da mi upiše neku ocenu. Naredno pitanje je bilo: šut na koš. Opet sam pričao i pričao, a profesor me upitao: „U šta gledaš kada šutiraš na koš?” Dok sam igrao košarku šutnuo sam na koš nebrojeno puta, ali u šta sam gledao, to je sada pitanje. Opet ne mogu da kažem profesoru da smo svi gledali lepe devojke u publici, ali kod šuta na koš nismo. Zato kažem da sam gledao u obruč. Jeste u obruč, ali u koji deo obruča, pitao je  profesor. Ostao sam  bez reči i onda mi je profesor  objasnio: „Ne gledaš ni u prednji ni u zadnji deo obruča nego između.” Dobro, pomislio sam gotovo je, ali sam pogrešio. Profesor je nastavio: „Osim obruča u šta još gledaš?” Rekao sam da ne znam i onda mi je profesor rekao da gledam u loptu i u obruč. Kao kada se nišani puškom.  Poravnaš nišane. Profesor je verovatno igrao košarku na nekoj omladinskoj radnoj akciji gde su na koš bacali loptu sa kolena. Kako da gledaš loptu i koš kada dok šutiraš držiš loptu iznad glave. Srećom tu se završilo. Profesor mi je u indeks upisao sedmicu i rekao: „ Za ovakav odgovor druge studente obaram ali tebe ću da pustim”. Zahvalio sam i izašao sa ispita. Posle nekoliko dana sedeo sam sa Draganom Kićanovićem i postavio mu ista pitanja kao profesor meni na ispitu. Kićanović me je upitao da li sam normalan. Kada sam objasnio o čemu se radi, nije mogao da veruje i nasmejao se.

Diplomu više trenerske škole sam preveo na engleski i godinama sam je pokazivao dok sam radio kao trener. Nikog nije  interesovala moja igračka karijera. Od tada razmišljam čemu se možemo nadati od trenera koji nisu igrali košarku, a završili su višu trenersku školu. Sigurno da ne razumeju košarkašku igru i ne mogu da pokažu pravilan polazak u dribling, levi i desni horog, roling, pivotiranje skok-šut ili pravilno dodavanje i sve ostalo iz individualne tehnike i taktike. To je kao da ideš u slikarsku školu kod nekog ko nije slikar ili na časove muzičkog kod nekog ko ne svira nijedan muzički instrument. Za sve je potreban talenat. Ne može košarka da se nauči iz knjiga.

Dugi niz godina sam bio FIBA ekspert i držao sam seminare u inostranstvu. Nadgledao sam i rad trenera. Morao sam da biram reči i da se mučim ne bih li napisao neki pozitivan izveštaj o trenerskom radu koji sam slao u FIBA. Dok sam boravio u Kataru raspisali su konkurs za trenera juniorske reprezentacije. Ljubazni domaćini su me zamolili da odaberem najboljeg kandidata. Na konkurs se javilo pedesetak kandidata iz zemalja Evrope, Azije i  Afrike. Svi kandidati su u svojim prijavama na konkurs napisali da su bili jako talentovani juniorski košarkaši i onda doživeli povredu kolena ili ne znam čega i morali su da prestanu da igraju košarku. Ali zbog velike ljubavi prema košarci počeli su da se bave trenerskim poslom. Veliki trener Slobodan Piva Ivković govorio je za trenere koji nisu igrali košarku: „ Kada su toliko pametni što nisu učili sebe i igrali košarku”.

Nizak nivo trenerskog kadra je razlog tolikom broju „polovnih” američkih i ostalih inostranih  igrača koje njihovi menadžeri preprodaju klubovima  širom sveta u paketu zajedno sa trenerima.

Nekadašnji košarkaš beogradskog Radničkog i reprezentativac Jugoslavije

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Филип
Баскет у вријеме Радничког ФОБ је била фина романтика уз пуно пива док су играли душом и финтом са сарајевским Жељом предвођеним Вјећом и Маравићем. Хвала за причу.
Perverzni traktorista
Poslednji trener ovog tipa u Srbiji je bio Dule Vujošević. Na žalost sujeta, poltronstvo i zločinačko udruženje nekih iskomplekiranih političara i vajnih košarkaških menadzera koji više liče na prodavce robova su uspeli da ga odstrane sa terena i učine ranjivim tj. podložnim nekim bolestima. Toliku proizvodnju tačnije vaspitanje i promociju kvalitetnih mladih igraca ovog coveka sada ne moze da napravi cela bivša Juga
Киза
Апсолутно је у праву! Видите само кошаркаше из времена 60-тих, 70-тих па и 80-тих и упоредите их са онима од 90-тих на овамо! Они први су високи, витки, вижљави, са невероватном техником и лакоћом кретања, док су данашњи гомила мишића и снаге, доооброоо преко120 кила тежине и подсећају на тенкове. Амери су сваки спорт претворили у њихов рагби, мада до 90-тих ни рагбисти нису били само брдо мишића. Спортски терени све више подсећају на арене а играчи на гладијаторе, само кажем..
Bojan
Rado čitam Preletove priloge, ali sada mi nije jasno šta je tačno hteo da kaže: da velike igrače ne stvaraju treneri, da treneri (koji ne stvaraju vrhunske igrače, te možda i nisu tako važni) mogu biti samo bivši vrhunski igrači, da košarka u nas propada zbog manjka dobrih trenera? Sa prvim se slažem, drugo demantuje istorija košarke, a košarka mislim da propada zato što se ne igra, nego zato što se, eventualno, trenira. Nema basketa, nema basketaških pravila.
Deda Djole
Pozdravio bih veliki uspeh basketasa-veterana Srbije na evropskom prvenstvu za starije od 65 godina, u Malagi. OSVOJILI ZLATO ! Petorica iz tima imaju preko 70 godina i spadaju u tim 70+. Mogli su odmah da odigraju i za 70+.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.