Reprezentativac sveta

Milutin Šoškić (Jablanica kod Peći, 1937 – Beograd, 2022) zauvek je otišao. Ali, takve ljude istorija ne zaboravlja, jer treba pokolenjima da služe za primer.

Najpre, kao čovek za koga ne postoji beznadežno. Kad je počeo da dobija priliku na golu Partizana doživeo je, nedelju dana posle svog prvog „večitog derbija”, tešku povredu u Mostaru, 9. marta 1958. Iako je bio već viđen kao invalid čeličnom voljom je pobedio crne prognoze i 11. oktobra te godine ponovo stao među stative. Propustio je narednu utakmicu (u Mostaru) i onu posle nje (protiv Crvene zvezde) na kojima je  Partizan prošao kao bos po trnju. Vraćen je u tim i narednih godina je doslovno bio nezamenljiv ne samo na golu „crno-belih” („crveno-plavi” kad je debitovao), nego i u reprezentaciji (1959-1966).

Po preseljenju porodice u Beograd prve fudbalske korake je načinio u – Crvenoj zvezdi. Hteo je da igra, a ne da bude golman, pa je 1948. prešao u komšiluk da tamo okuša sreću. Međutim, i u Partizanu su ga videli na golu, posle čega se pomirio s tim da mu je suđeno da loptu ne šutira, nego da je hvata. Kao što je to učinio za vreme okupacije (kao dete bez krova nad glavom proveo ju je u Pećkoj patrijaršiji), kada se jednom Italijanima lopta dokotrljala do njega, pa su je vojnici zemlje, čija je reprezentacije tada bila svetski prvak (1934. i 1938), jedva oteli iz njegovog dečjeg zagrljaja.

Izrastao je u jednog od najboljih golmana svog doba. Branio je za reprezentaciju sveta (u drugih 45 minuta zamenio čuvenog Lava Jašina) protiv Engleske, 23. oktobra 1963, na Vembliju, kada je domaćin proslavljao sto godina od osnivanja svog fudbalskog saveza, prvog na kugli Zemaljskoj.

Umeo je ne samo da pliva kroz vazduh, nego je i ginuo da spase tim. Bacanje u noge protivnicima je imalo visoku cenu. Po prelasku u Keln ponovo je teško povređen, ali je i tamo opet stekao poverenje trenera. Međutim, posle još jednog slične nesreće završio je 1971. golmansku karijeru.

Jednom je, baš protiv kluba, koji ga je odbio od sebe time što mu nije uslišio želju da igra, pokazao da je imao dar i za strelca. U šesnaestini finala Kupa Jugoslavije (jedini put kad su se „večiti rivali” sreli već na samom početku tog takmičenja, 2. decembra 1959, odlučivali su penali. Šoškić je, posle dva odbranjena udarca, kao poslednji izvođač, nadmudrio velikog Bearu, koji je u finalu Olimpijskih igara 1952. odbranio penal slavnom Puškašu. Tako je Partizan eliminisao rivala, koji je prethodne sezone osvojio „duplu krunu”, a te sačuvao šampionsku titulu.

Bio je kapiten one generacije, koja je igrala u finalu Kupa šampiona 11. maja 1966. protiv Reala, pošto je pre toga uklonila s puta prvake Francuske (Nant), Zapadne Nemačke (Verder), Čehoslovačke (Sparta) i Engleske (Mančester junajted). Bio mu je to rastanak od Partizana za koji je i debitovao protiv istog protivnika. Bilo je to 29. januara 1956, u revanšu četvrtfinala prvog Kupa šampiona. Reprezentativac Slavko Stojanović, koji je u Madridu primio četiri gola, požalio se da se ne osaća najbolje, pa je pred perjanicu Frankove Španije, koja tada nije imala diplomatske odnose s Titovom Jugoslavijom, stao golman bez iskustva. Ali, Šoškić se nije uplašio (oficirsko dete, a krv nije voda) ni od političkog, ni od sportskog pritiska... Izgleda da je Špancima dodatno zaledio krv u žilama (igralo se u sibirskim uslovima), pa je pred kraj prvog poluvremena Rijal promašio penal (3:0 Partizanu nije bilo dovoljno da izbaci Di Stefanovu ekipu).

S reprezentacijom je 1960. osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Rimu i srebro u Kupu evropskih nacija (prerastao u Evropsko prvenstvo) u Francuskoj i bio četvrti na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu. Sa svakog od tih najvećih takmičenja mu je ostao ožiljak na duši. U prva dva slučaja nije određen da brani u finalu, a na šampionatu sveta naš tim nije stigao do poslednje utakmice, jer, opšte je mišljenje igrača, da oni odozgo nisu umeli da ih vode.

Šoškić, a i saigrači iz njegove generacije, okrivljuju Partizanovu upravu da nisu postali evropski prvaci, jer ona nije bila na visini takvog tima (i ranijih godina su izbijali sukobi), pa je jedva čekala da se oslobodi glavnih igrača. U to vreme je u Jugoslaviji ne samo uveden profesionalizam, nego je dozvoljeno fudbalerima da karijeru nastave u inostranstvu.

Kad je završio igračku karijeru uplovio je u trenerske vode. Počeo je kao pomoćnik Borisu Maroviću u OFK Beogradu, a kad je preuzeo tim na Karaburmi je u prvoj polovini sedamdesetih godina ponovo oživela romantika. Potom je radio u drugoligašu Kikindi, a 1979, u Partizanove najcrnje doba (tek u poslednjem kolu obezbedio opstanak u ligi) vratio se u Humsku, gde je godinama bio na raspolaganju.

Prihvatio je 1993. poziv svog bivšeg saigrača Velibora Milutinovića da trenira američke golmane. Na toj dužnosti je ostao i kad se promenio selektor, pa je posle 1994, bio u američkoj ekspediciji i na svetskim šampionatima 1998, kada su Amerikanci bili u grupi s našima, i 2002.

Popio je mnogo čaša žuči (najgorča je bila ona što mu nije ukazana prilika da bude trener prvog tima Partizana), ali nije bio zlopamtilo. Sačuvao je blagu narav i za poznate i nepoznate je uvek bio Šole. Ostao je uz klub u kome se proslavio (i čijoj je slavi mnogo doprineo) i uz sport kome je posvetio ceo život, mada je fudbal prestao da bude ono što je u njegovo vreme očaravalo i stare i mlade.

Bilo je to potpuno drugačije vreme sa, za današnje prilike, nezamislivim mogućnostima. Tako je, na primer, u zenitu svoje popularnosti pojačao rukometaše Partizana protiv Crvene zvezde. I to ne kao golman, već kao krilo!