Evroprajd – profit ili motke

Ako bismo svi stavili prst na čelo, umesto u nos, što je čest običaj kad pokušavamo da dopremo do našeg kolektivnog nesvesnog, Evroprajd bi bio karneval uglavnom ekscentrično odevenih ljudi. Prošetali bi se Beogradom, obišli noćne klubove, mantrali o ljudskim pravima, potrošili velike pare i otišli kući. I, šta bi se dogodilo? Ništa. Sutra je novi dan.

Ali, na primeru burnih polemika o održavanju međunarodnog samita LGBT populacije pokazuje se kako Srbi u svakoj matematičkoj jednačini, kao krajnji rezultat, dobiju minus. Dokazaću svoju teoremu. Kada desničarske stranke, crkva i borci za porodične vrednosti ne bi toliko dramili, najavljujući da će se umesto gostiju okupiti maskirani specijalci koji će sve Srbe i Srpkinje pretvoriti u gejeve i lezbijke, i kada čitavu atmosferu ne bi podgrevali tabloidi, trljajući ruke zbog klikova na portalima, dogodilo bi se sledeće: Srbija bi se predstavila kao demokratska zemlja koja dozvoljava i toleriše različitosti, a na Zapadu bi uknjižili bodove kao da smo dva puta priznali Kosovo i tri puta uveli sankcije Rusiji. Dakle, bez ikakvog uloženog napora, osim premeštanja prsta iz nosa na čelo, rasteretili bismo se drastičnog pritiska Amerikanaca i Evropljana. I još bismo zaradili popriličnu lovu.

Pripadnici LGBT populacije i ostale raznopolne osobe uglavnom vole dobro da potroše, odlično bi se proveli po hotelima i noćnim klubovima i taj novac bi mogao da se prebaci, recimo, u fond za lečenje teško bolesne dece. Mudri ljudi tako dobijaju pokerašku igru u diplomatiji i pri tome, naravno, podebljaju novčanike.

Zar zaista neko može da poveruje da će svi Srbi početi da puštaju nokat na malom prstu, a sve Srpkinje da puštaju bradu ako se nekoliko hiljada drugačijih šetka Beogradom? Da li će biti srušena država ako se neko od drugačijih odene u srpsku narodnu nošnju? Naravno da neće, iako bi svakako bilo i takvih vrsta provokacija, ukoliko neko pomisli da sam utopista ili naivko.

Zašto je onda naša zla kob da, umesto profita u svakom smislu, biramo motke i udaramo jedni druge u glavu, u svakom smislu? Odgovor je jednostavan – zato što naše političke elite gledaju isključivo u svoj donji deo leđa, ako razumete ovu igru reči. O licemerju takozvane javnosti ne želim ni da govorim, osim premijerke Ane Brnabić. Njoj svaka čast, ona se bar ne skriva iza tuđe suknje, već priznaje da je različita. Ne pravimo se blesavi, na mnogim visokim pozicijama u politici, privredi, medijima su gej osobe koje to vešto prikrivaju i mislim da nisam zlurad ako posumnjam da su neki od njih možda i glasnogovornici očuvanja porodičnih vrednosti, vere i tradicije. Još nešto o našoj dvoličnosti: kada nas Ričard Grenel, najbliži saradnik Donalda Trampa i nekadašnji šef svih američkih obaveštajnih službi, brani i dan-danas, kao da nam je najrođeniji, aplaudiramo mu i veličamo ga. S pravom, ali tada kvazipatriote zaboravljaju da je Ričard deklarisani homoseksualac. Šta bi se dogodilo da kojim slučajem poželi da dođe na Evroprajd? Verovatno bi zbog njega usvojili leks specijalis.

Kada je Vučić dao Ani prvi mandat, sigurno je razmišljao kako je proevropski da Srbija dobije prvu gej premijerku. O tome je verovatno mislio i kada joj je dao treći, ali je ipak presekao, odlučivši da se Evroprajd sredinom septembra ne održi. Pa makar ga zvali Bajden, Putin, Zelenski, Erdogan... Na to je tvitnuo državni sekretar SAD Entoni Blinken, pobunili su se evroposlanici, uznemirio se Bilčik i eto novog problema za Srbiju. Sad hoće da dođu svi pomenuti, osim Blinkena. Verovatno je čovek prezauzet.

Da sam kojim slučajem politički nekorektan, rekao bih da su nas, očekivano, napali s leđa.

Šta je Vučić znao kada je rekao odlučno „ne”? Da pažljivo negovane ultradesničarske ili huliganske grupe koje se prenose s vlasti na vlast mogu da inspirišu pripadnike svojih podrumskih ćelija koje bi, daleko bilo, eventualno napali nekoga od gejeva ili lezbijki. Recimo, posle noćnog provoda. Parada kao parada bi mogla da se obezbedi, ali ne i svaki i svaka od učesnika tokom šestodnevnog skupa, tako bi za više hiljada njih, praktično, morao da se obezbedi najmanje po jedan čuvar. Vatru je podložio i episkop Nikanor, što nabrajanjem kletvi, što uvredama na račun premijerke, što pozivom na sukobe s različitima.

U srpskoj jednačini nije zanemarljiv ni popriličan broj ljudi koji je učestvovao u Krsnom hodu za porodičnu Srbiju. Vučić se sigurno interesovao koliko ih je zaista bilo i koliko bi ih zaista tek bilo ukoliko bi se Evroprajd održao, uz računicu koliko bi birača izgubio odobravanjem Evroprajda. Lider Dveri Boško Obradović i Milica Zavetnica odmah su uočili da tu ima mesta za njih, pa je Boško obećao porodični kontramiting s potencijalnih 100.000 šetača. I on i Milica ne silaze s jutarnjih programa uz zapaljive dijaloge s domaćim aktivistima LGBT populacije. Evo Boška, sad najavljuje Evroprajd kao novi Majdan, ali srpski. Šta bi učinili gejevi? Možda bi bacali naduvane lutke iz seks-šopa na državne institucije?

Uz zapaljivu situaciju na Kosovu, bezbednosne službe i policija imaju previše posla, da bi bili lični čuvari različitih, ali nevladini aktivisti ipak najavljuju Evroprajd i dolazak gostiju i pored zabrane države. Ni ovoga puta nismo izbegli hladnoratovski sindrom, te su lobisti NATO-a učešće srpskog ogranka „Noćnih vukova” u porodičnoj šetnji, a reč je o bajkerima čija je centrala nedaleko od Kremlja i vodi je čuveni Aleksandar Zaldostanov, poznatiji kao Hirurg, već ocenili kao zaveru ruskih službi protiv Evroprajda. Samo nam je to još falilo: uvlačenje Amera i Rusa u festival duginih boja.

Imali smo zaista odličnu priliku da organizacijom Evroprajda, uz konsenzus između stranaka i smirivanjem strasti u javnom prostoru, poentiramo, naročito posle uspešno organizovane „Vinske vizije ’Otvorenog Balkana’” u Beogradu.

Stavimo opet prst na čelo, naročito oni koji se zalažu za porodične vrednosti i tradicionalnu Srbiju. To su mudri ljudi. Zar zaista veruju da bi desetak hiljada gejeva, koji bi đuskali po Beogradu i razglabali o pravu na seksualnu različitost – uzdrmalo Srbiju? Da se čovek prekrsti kako se lako napalimo!